Википедија је ресусрс изузетно богат бројним садржајима и информацијама из најразличитијих области.Аутор википедије може да буде било који регистровани корисник па самим тим информације које се налазе у њој не могу се сматрати потпуно поузданим.Постоји доста материјалних грешака али са обзиром да се чланци у енциклопедији веома често ажурирају то није велики проблем.Сајт је веома стимулишући ,веома је допадљив и прегледан.Мислим да је веома користан извор знања како за ученике тако и за њихове наставнике и професоре.Сајт је врло функционалан и странице се врло брзо и лако отварају. Уређивање чланака Из Википедије, слободне енциклопедијеЗа разлику од традиционалних енциклопедија, Википедија користи отворени вики модел. Осим неколико чланака које су често мета вандала, свако може уређује анонимно или као регистровани корисник. Изузетак је једина Википедија не енглеском језику на којој анонимни корисници не могу да започињу нове чланке. Чланке не поседују њихови творци, нити било који други уредници или неки признати ауторитет. Садржај чланака код спорних тема се одређује консензусом. Када се направе измене на чланку, оне не пролазе кроз провере од стране других уредника и оне одмах постају видљиве, без обзира да ли садрже неку грешку или су чисте бесмислице. Иако се ове грешке пре или касније пронађу, неколико википедија (нпр. немачка, руска и мађарска) користи систем „стабилних верзија“ чланака, које омогућавају читаоцима чланке који су прошли кроз неки степен провере. Чланци који су често били мета вандала (нпр. чланак о Џорџу Бушу на енглеској Википедији) су били годинама делимично или потпуно закључани тако да су их само уредници са администраторским правима могли уређивати. Од јуна 2010. неке википедије су укинуле оваква строга ограничења, и уместо њих увели нови систем „измена у току“. За разлику од стабилних верзија, овај систем се примењује само на чланке који су честа мета вандала и ратова измена, а измене мора да потврди афирмисан уредник википедије пре њиховог објављивања.
Уредници, без обзира да ли су регистровани или не, могу да користе могућности које им пружа софтвер који покреће Википедију. „Историја“ странице која је везана за сваки чланак бележи сваку претходну измену и уредника који ју је направио, мада се измене са клеветничким садржајем, правним претњама и кршењем ауторских права могу накнадно уклонити. Ова могућност олакшава поређење старих и нове верзије чланака, поништавање промена које неки уредник сматра непожељним или да се врати изгубљени садржај. „Странице за разговор“ које су такође придодате сваком чланку се користе за координацију рада више корисника. Редовни корисници често одржавају своје спискове надгледања странице које су им интересантне, тако да могу да прате све скорашње измене на тим чланцима. Рачунарски програми који се називају интернет ботови се нашироко користе за уклањање вандализама чим се начине, да се исправе честе правописне и граматичке грешке или да се направе масовни уноси чланака користећи доступне статистичке податке.
ГЛАВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ :
Постоје три главне карактеристике пројекта Википедије, које заједно уређују њену улогу на интернету.
1.Она јесте, или покушава да буде, углавном енциклопедија.
2.Она је Вики, по томе што је може изменити било ко (осим избачених корисника).
3.Она је слободна и употребљава ГНУ-ову Лиценцу слободне документације.
Када се говори о вишејезичким Википедијама, важно је напоменути да не постоје националне Википедије. Из тог разлога не постоји ни аустријска ни аустралијска ни британска Википедија, него Википедије на немачком и енглеском језику.
Када сте на страници коју желите уредити, кликните на иконицу уреди која се налази на врху странице
Уређивање текста
Када кликнете уреди, појавиће се текст дотичне странице у оквиру за измену, где можете уређивати текст до миле воље. Уопштено Након што сте унели све измене, упишите у мало поље испод оквира за измену (тамо где пише "Уопштено") какву сте промену извршили (будите кратки!) - тај опис ће се појавити на страници Скорашње измене. Затим кликните на дугме Сними страницу. Страница ће тада бити снимљена на Википедији.
ПРЕПОРУКА: Ако намеравате да правите веће измене или пишете дужи текст, боље је да прво копирате стари текст странице на свој рачунар (у Notepad или неки други програм за уређивање текста), тамо га уредите, а затим коначну верзију ископирате у оквир за измену текста странице. То је корисно и зато што онда можете чувати своје текстове на свом рачунару, па можете писати допуне и када нисте повезани на интернет.
Преглед пре снимања промена Када сте завршили са променама, обавезно кликните на дугме Прикажи претпреглед, које се налази испод оквира за измену. То дугме ће вам приказати како ће изгледати нови текст када га снимите. Ако нисте задовољни, наставите са изменама, а онда поново кликните Прикажи претпреглед. За напредне Након што створите и снимите нову страницу, добро је учинити следеће:
На тој страници кликните на текст Шта је повезано овде на дну странице како бисте проверили има ли чланака који већ воде на њу и користе ли ти чланци исто значење као оно које сте ви навели;
Проверите на Гуглу све странице на Википедији на српском језику где се спомиње име ваше странице (вашег чланка), па можете на тим страницама направити везепрема својој страници/чланку.
Проверите има ли чланака на исту тему на другим језицима Википедије и онда их ставите као интервики на своју страницу.
Обликовање чланака
За уређивање интернет страница обично је потребно познавање HTML-а, али на Bикипедији то није потребно. Потребно је само упознати се са једноставним и занимљивим системом по ком се обележава текст који је потребно обликовати, и на тај текст се примењују кориговања.
Вики обликовање Писање чланака на Википедији разликује се од писања у уређивачима текста типа OpenOffice или Microsoft Word (где примењујемо стилове, и на екрану видимо како ће текст изгледати исписан на папиру). Текст се уређује бирањем опција из радне табле. Википедија користи једноставан систем означавања, који ћемо сада објаснити детаљније.
Радна Табла Радна табла има три засебне опције. Напредно, Посебни знакови, и Помоћ. Свака од опција отвара нови подпрозор у ком се налази низ релевантних могућности.
Напредно Одељак Напредно садржи низ најчешће коришћених опција. Обележите текст на који желите да примените измене, и кликом на неку од опција, у свој текст убаците вики форматирање. За даља објашњења пратите упутство до краја.
Још писама и симбола можете пронаћи испод дугмета "Сачувај страницу".
Помоћ Одељак Помоћ садржи опис опција за обликовање текста, уз визуелни приказ како се текст треба обликовати, и како то обликовање изгледа у финалном тексту.
Датотека:Википедијина радна табла, помоћ.png
За даља упутства око укључивања Викивеза у ваше чланке, кликните овде.
Википедија није папирна енциклопедија, па циљ није само написати добар чланак и употпунити га с понеком лепом сликом, него га је потребно и повезати. Ово је интернет енциклопедија која се користи преко интернет претраживача, и ако ваш текст повежете са релевантним чланцима на википедији, онај ко чита чланак моћи ће на једноставан начин добити додатне информације у само пар кликова мишем (сетите се како је то изгледало кад сте листали речник страних речи и истовремено проучавали неколико свесака опште енциклопедије - није баш лак задатак).
Како стављати везе Ставите реч (или појам) између двоструких угластих заграда: Песак Можете поставити и везу у неком од падежа, па кад се чланак зове Чешка, а ви пишете о Чешкој, то се ради овако: Чешкој Између угластих заграда иду оба облика одвојена вертикалном цртом (pipe знак или усправна црта - постоји доле у оквиру Убаци:). Постоје и спољашње везе Ако желите упутити на неки садржај који се не налази на страницама википедије, користићете спољашње везе: [http://www.google.com/ Гугл претраживач] Спољашње везе користе једноструке угласте заграде и нема усправне црте између УРЛ-а и описа везе. Треба имати меру
Веза у чланцима не сме бити премало (ни један чланак не би требало да буде без иједне везе), али ни превише (отежавају читање чланка уколико их је превише).
Везе стављајте на појмове који се обично налазе у енциклопедијама и лексиконима
У тексту чланка обично користимо само унутрашње везе (или викивезе - оне које показују на чланке на википедији), док се списак спољашњих веза обично ставља на крај чланка.
Википедија на српском језику (често погрешно називана Српска википедија) је верзијаВикипедије, слободне енциклопедије, на српском језику која је настала 16. фебруара2003. године. Википедија на српском језику је 20. новембра2009. добила 100.000-ти чланак. Број чланака на овој верзији Википедије тренутно износи 182.226.[1] Википедија на српском језику је по броју чланака највећа јужнословенска википедија, а на листи свих Википедија тренутно заузима 29. место.[2]
Историја
Изглед главне стране 18. децембра 2005.
Изглед главне стране 06. октобра 2011.
Википедија на српском језику је настала 16. фебруара2003, заједно са Википедијом на хрватском језику. Пре тога је постојала заједничкаВикипедија на српскохрватском језику.
Анонимни корисник са ИП адресом 80.131.158.32, могуће из Фрајбурга у Немачкој, 22. априла2003. превео је већи део главне стране са енглеског језика, а 24. маја исте године Никола Смоленски је довршио превод. Филип Брчић је 26. јуна у 02:31 направио први чланак, FDL.
Током септембра 2003. Никола је сређивао главну страну и постављао основни ниво чланака, а у октобарском Свету компјутера изашао је његов чланак о викијима и Википедији[3] после чега су корисници почели да пристижу, што анонимни, што пријављени. У октобру је Никола превео и кориснички интерфејс на српски језик.
Чланци су на почетку били писани само ћирилицом, а од 3. марта2006. је уведен софтвер који је пресловљавао текст са ћирилице на латиницу и обрнуто, па је и латинично писмо постало равноправно.
Варијанте
Српски језик користи два писма, ћирилицу и латиницу, као и два изговора, екавицу и ијекавицу. Комбинацијом писма и изговора добијају се 4 варијанте (ћирилица-екавица, ћирилица-ијекавица, латиница-екавица и латиница-ијекавица), које су потпуно равноправне у српском језику.
Када је википедија на српском језику основана, користила је ћирилично писмо и оба дијалекта. Пошто се оба писма подједнако користе, чињени су покушаји за паралелно коришћење и ћирилице и латинице. Први покушај је био прављење бота који би вршио динамичку транслитерацију сваког чланка. Направљено је око 1.000 дуплих чланака, али је акција обустављена због техничких проблема и чланци су побрисани. Заједница је одлучила да је модел Википедије на кинеском језику бољи. После неколико месеци, софтвер је завршен и сада сваки корисник има могућност да мења варијанте користећи картице које се налазе на врху сваког чланка. Википедија на српском језику користи и специјалне ознаке (тагове) за речи које не треба да мењају писмо (имена на другим језицима, цитати, итд). Специјалне ознаке које се користе за спречавање транслитерације су:
-{реч}- када се жели спречити пресловљавање текста у чланку
NOTC или БЕЗКН када се жели спречити пресловљавање наслова чланка
Транслитерација из ћирилице у латиницу и обрнуто функционише, док је екавско-ијекавска варијанта много сложенија и њена имплементација још увек није завршена. Сматра се да ће некада, када то буде могуће, читаоци моћи да бирају и изговор, поред писмаСадржај
[покажи]
50 најпосећенијих страница у децембру 2010. години
Викивести на српском језикуимају преко 50.000 вести, па су неки википедијски чланци праћени везом ка најновијим вестима о тој теми.
Ова Википедија има политику доктрине изузећа, која регулише употребу неслободног материјала у уско ограниченом скупу случајева.
Аутоматски унети чланци
Раст броја чланака од октобра 2005. до маја 2009.
Када је 2006. године аутоматски уз помоћ ботакорисника Милоша Ранчића унето око 12.000 чланака о француским општинама, јавио се проблем у заједници због неслагања великог броја чланова са тим процесом. Проблем је био у томе што је већина наслова тих чланака остала у оригиналу нафранцуском језику. Транскрипција се одвијала веома споро, али је завршена у фебруару 2010. године.
Бот Николе Смоленског је 10. октобра2006. унео 1.570 чланака из Речника социјалног рада за који је његов аутор Иван Видановић дао дозволу да се објави на Википедији под ГНУ лиценцом.
Током септембра и октобра 2007. унети су подаци о више од 4.300 насељених места у Србији и 1.250 у Црној Гори путем бота корисника Филипа Маљковића, према подацима Републичких завода за статистику из Београда и Подгорице. Већ постојећи чланци о насељима (око 1.600 у Србији и око 80 у Црној Гори) су проширивани подацима из аутоматски генерисаних чланака.
Од 13. до 17. јула2009. унесени су подаци за око 2.400 вештачких сателита програма Космос. Коришћени су подаци са веб-сајта НАСА који се налазе у јавном власништву. Податке је унео корисник Мирослав Ћика преко свог ботовског налога.
У склопу обележавања Међународне године астрономије, покренуто је затим неколико масовних уноса у вези са небеским телима. Током августа 2009. унети су подаци за око 7.840 чланака оНГЦ космичким објектима дубоког неба из астрономског Новог општег каталога. Корисници Sich, Ivan25 и XZ су радили на припремању астрономских података, а корисник Мирослав Ћика на њиховом програмирању за унос. У септембру су истим ботом додати и небески објекти изИндекс каталога, укупно око 5.400, док су у октобру прављена преусмерења и вишезначне за чланке астрономских каталога. Унос 5.000 чланака о астероидима је извршио исти корисник ботовским налогом, од 3. новембра до 1. децембра2009. године.
У јануару 2010. унесени су чланци за око 4.400 животињских и биљних врста са Црвене листе ИУЦН. Корисници Metodicar, Zrno, SmirnofLeary, Мирослав и други су радили на припреми уноса.
У јуну 2010. је унето око 1.200 чланака о разним рачунарима.
Цели септембар и део октобра 2010. су вршене опсежне припреме за масовни унос немачких општина и уз то потребних техничких страна (шаблона, преусмерења, вишезначних одредница и сл), који је трајао од 9. до 11. октобра. Све транскрипције назива општина и округа су биле унапред припремљене. Уносом је започето 11.429 чланака о немачким општинама, направљено 308 шаблона о окрузима и око 15.000 преусмерења и вишезначних одредница. Поред носиоца пројекта корисника Кастера и његовог јава бота, у реализацији су учествовали и корисници Sly-ах, Филип Маљковић, Maduixa, Alexmilt, Јакша, Ivan25 као и анонимни корисник 91.150.119.76.
Српско издање Википедије се 2007. и 2008. године нашло у списку 50 најбољих интернет страница на српском језику у избору часописаPC-Press.[6][7]
Према одлуци стручног жирија „Веб феста“, Википедија на српском језику је проглашена за најбољи сајт у области едукације за 2009.[8] и том приликом је Горану Обрадовићу, представнику Викимедије Србије, уручена пригодна плакета и статуа.
Од 15. фебруара2005. године чланови српске вики-заједнице имају редовне састанке у Београду и повремене састанке у Новом Саду. Састанци су се у почетку одржавали по ресторанима и парковима, а тренутно се одржавају уДому омладине који Википедији на српском језику даје бесплатно простор. Локални огранак Викимедијеза Србију и Црну Гору је основан 3. децембра2005. године. Овај огранак Викимедије је пети по реду у свету. Након раздруживања Србије и Црне Горе, огранак је променио име у Викимедија Србије.
Галерија
Промотивна кампања српске Википедије
СЛИКЕ
У овом упутству објашњено је како се слике убацују у Википедијине чланке. То је једно од најчешће
Уколико Вам је потребна помоћ у вези са слањем или одабиром адекватне слике за чланак, погледајте правила о коришћењу слика истилски приручник. На већини интернет сајтова слике су заштићене ауторским правима и не би требале да се преузимају и шаљу овде. Молимо Вас да слике шаљете у што већој резолуцији, али да величина појединачне слике не прелази 100 мегабајта.
Пре него што додате слику у чланак, погледајте њену страницу са описом како бисте се уверили да је дефинисан статус ауторских права, по могућству у виду одговарајуће лиценце
Умањени приказ слике
Слика може да се дода у чланак на следећи начин: [[Слика:...|мини|...]] као што је приказано испод. (уместо „Слика:“ може да се користи и „Датотека:“, „File:“ или „Image:“ - уредницима је остављено да изаберу коју од тих варијанти ће користити.) Помоћу опције „мини“ добија се умањена верзија слике, чија величина се разликује од величине оригинала. Постоји још неколико опција помоћу којих је могуће утицати на положај и величину слике.
Приказ на левој страни
Слике се подразумевано приказују на десној страни, са текстом који их окружује. Међутим, помоћу опције „лево“ слика може да буде приказана и на левој страни:
Нацртана стонога чита књигу и куца на лаптопу.
Горњи текст убацује слику која се зове „Wikipedesketch1.png“, а коришћене су опције „мини“ и „лево“, алтернативни текст „Нацртана стонога чита књигу и куца на лаптопу.“ и опис „Википедијанац уређује чланак.“ Читалац може да кликне на слику или на иконицу испод ње, како би отворио страницу са описом и видео слику у оригиналној величини. Алтернативни текст је намењен слабовидим читаоцима. Често чланак и текст испод слике не описују саму слику на прави начин. Због тога може да се користи алтернативни текст, који треба детаљно да опише конкретну слику. Испод је приказана иста слика и произвољни текст (тзв. „lorem ipsum“) у другој боји, да би се видело како је текст распоређен у односу на слике:
Избегавајте да се у чланцима позивате на слике „са леве стране“. Положај слика се разликује код верзије Википедије за мобилне уређаје, а и бесмислено је за људе који читају чланке помоћу софтвера за слабовиде. Уместо тога, користите описе испод саме слике.
Приказ на десној страни
Нацртана стонога чита књигу и куца на лаптопу.
Слике се подразумевано приказују на десној страни:
[[Слика:Wikipedesketch1.png|мини|alt=Нацртана стонога чита књигу и куца на лаптопу. Избегавајте да се у чланцима позивате на слике „са десне стране“. Положај слика се разликује код верзије Википедије за мобилне уређаје, а и бесмислено је за људе који читају чланке помоћу софтвера за слабовиде. Уместо тога, користите описе испод саме слике.Чланци на Википедији су организовани на три начина према: степену своје написаности, теми и нивоу приступа потребном за уређивање. Најбоље написано чланци се називају „изабрани чланци“ и они се се показују на главној страни Википедије. Википројекти су места за координацију рада на некој теми. Википедија такође користи Приручнике стила, који одређују на пример да се у првој реченици сваког чланка, наслов чланка мора бити написан масним словима, итд.Википедија има велику могућност примене и у настави.Даје нам могућност да употребимо обиље информација како би проширили садржај који већ презентујемо ученицима.----=== === ====== === ===Ево једног примера примене у пракси у настави физичког васпитања.Кратко теоријско предавање на тему: "Историја кошарке" нпр.у завршном делу часа:-Почетком децембра 1891, Џејмс Нејсмит, канадски лекар Универзитету Мекгил и професор физичког васпитања на Колеџу Спрингфилд, осмислио је нову игру на затвореном терену која би служила за одржавање кондиције ученика током дугих зима. Одбацио је многе предложене игре с објашњењем да су прегрубе или непотпуне, и на крају је модификовао дечју игру Патка на камену, прилагодио је неколико спортова у једну целину и написао је једноставна правила. Кош је ставио на висину од 3,05 метара. Тај кош се разликовао од данашњег по томе што је имао чврсто дно, док данашњи кошеви имају мрежицу која пропушта лопту. Док су кошеви имали чврсто дно, сваки пут након постигнутога коша лопте су се морале избијати из коша. Нејсмитова нова игра била је врло слична рукомету који је настао отприлике у исто време као и кошарка, крајем 19. века
=
Кошарка се прво играла с фудбалском лоптом. Прве лопте израђене искључиво за кошарку биле су смеђе, што је била уобичајена боја све до педесетих 20. века када је Пол Тони Хинкл, у потрази за лоптом која би била уочљивија, у употребу увео наранџасту лопту, која је и данас стандардна.Вођење или одбацивање лопте од подлоге (енлески: dribling), није било предвиђено првим правилима. Предвиђено је било само додавање лопте између саиграча одбацивањем лопте од подлоге. Додавање лопте био је први пример кретања лопте. Вођење је постепено нашло пут до кошарке и постао дозвољен, међутм, није се превише користио због неправилног облика тадашњих лопти и њиховог неправилног одскока. Тек је средином педесетих вођење постало популарна метода баратања лоптом, што је било условљено побољшањем њених својстава за што је заслужан Пол Тони Хинкл...(преузето из Википедије:Историја кошарке)
изглед почетне стране 2005.
изглед почетне стране 2011.
Универзитетска кошаркаЏејмс Нејсмит и Сенда Беренсон су имали пресудну улогу у настанку универзитетске кошарке. Нејсмит је био тренер Универзитета Канзаса шест година пре препуштања места тренеру Фогу Алену. Нејсмитов ученик Амос Алонсо Стаг представио је кошаркуУниверзитету Чикага, док је Адолф Рап, Нејсмитов студент у Канзасу, остварио изврсне успехе са Универзитетом Кентакија. Универзитет Калифорније и Школа Мис Хед су 1892. одиграле прву женску утакмицу између образовних установа. Беренсине бруцошкиње су играле против друге године у првој женској колеџ утакмици на Смит колеџу 21. марта1893. Исте године су жене на колеџима Маунт Халиок и Софи Њуком колеџ (који је тренирала Клара Грегори Бер) су почеле да играју кошарку. До 1895. кошарка се проширла на колеџима и на друге савезне државе САД, укључујући Велесли, Васар и Брин Маур. Прва међуфакултетска утакмица за жене одиграна је 4. априла1896. између Стенфорда и Берклија. Свака екипа се састојала од девет играчица, а резултат је био 2-1 за Стенфорд. Након успеха женске свеучилишне кошарке дошло је до успоставе бројних мушких клубова. Колеџи, укључујући Универзитет Чикага, Колумбија универзитет, Дартмут колеџ, Универзитет Минесоте, Америчку морнаричку академију, Универзитет Јуте и Универзитет Јејл су 1901. почели да организују утакмице мушкараца. 1910. године, честе неправде на кошаркашким утакмицама су навеле тадашњег америчког председника Теодора Рузвелта да предложи формирање извршног тела.
Прву кошаркашку лопту у Србију донео је 1923. године из Америке Вилијам Виланд, представник добротворне организације „Војска спаса“. Виланд је у Београд стигао са задатком да учитеље, наставнике и професоре београдских школа упозна са званичним правилима кошаркашке игре. У пратњи госта из Америке, у служби преводиоца, била је Драгица Поповић из Црвеног крста Београда.Домаћини су били изузетно заинтересовани за ову посету. Семинарима г-дина Виланда присуствовао је велики број знатижељника, који су желели да се упознају са њима до тада потпуно непознатом игром.У знак велике пажње и посебног пријатељства, Виланд је г-ђи Поповић, која га је пратила током његове кратке посете Србији, поклонио кошаркашку лопту. Према свим историјским сведочанствима, то је била и прва кошаркашка лопта која се појавила у Србији.Прва комплетна правила кошаркашке игре штампана су у Београду 1924. Википедија је ресурс веома богат садржајима из области спорта који могу бити врло корисни како наставницима физичког васпитања тако и ученицима који покажу жељу да прошире своје знање из неке посебне спортске гране.
Вандализам
Велики проблем Википедије је вандализам, који доносе разни вандали. Они често праве бесмислене и увредљиве измене на слободним Википедијиним чланцима. Отворена природа модела уређивања је главна тема већина критика Википедије. Због тога, читалац никад не може бити сигуран да неки чланак није компромитован уношењем нетачних података или уклањањем најважнијих информација. Најмање неколицина корисника (ако не стотине или више у неким случајевима) генерално дневно прати измене на одређеним чланцима. Вандализам на чланцима обично не траје дуже од неколико минута у зависности од броја корисника на одређеној Википедији. Очигледне вандализме је лако уклонити из Википедијиних чланака, јер се претходне верзије чланака чувају. У пракси, средње време потребно да се пронађе и исправи вандализам је врло кратко, обично пар минута[10][11], али у једном широком извештаваном инциденту, лажне информације о умешаности у атентат на Џона Кенедија су убачене у биографију америчког политичара Џона Сигенталера и остале су непримећене четири месеца. Починилац овог инцидента, који је унео нетачну информацију као нерегистрован уредник, је на крају пронађен праћењем његове ИП адресе.[12][13] Ово је изазвало промену Википедијиних правила, и утицало је посебно на пооштравања услова проверљивости код биографија живих особа.
Џон Сигенталер Отворена структура Википедије је чини лаком метом заинтернет тролове, спамере и оне који заговарају неку агенду. Уочено је да неке организације (на примерСајентолошка црква) и политичари (нпр. чланови америчког Представничког дома) додају информације у чланке, а Мајкрософт је понудио финансијски подстицај за рад на одређеним чланцима. У августу 2007. веб-сајтWikiScanner је почео да прати изворе измена на Википедији од стране анонимних уредника. Програм је открио да су многе такве измене извршиле компаније и владине агенције мењајући садржај у чланцима који се односе на њих, њихово особље и њихов рад. Википедија се од напада брани на више начина и техника. У ово спадају корисници који патролирају измене, ботови који су пажљиво програмирани да откривају нападе и да их решавају аутоматски или полуаутоматски, филтере који упозоравају уреднике да праве непожељне измене, блокирање прављење веза ка одређеним веб-сајтовима, блокирање измена са одређеног налога, ИП адресе или опсега адреса. На странице које су под честим нападима, може се применити полу-заштита да је само афирмисани корисници могу уређивати или у крајњем најосетљивијем случају, потпуна заштита да само администратори могу да мењају странице. Такве заштите се користе ретко, обично за кратак временски период у ком се верује да ће нападач наставити са нападима.
Овај портал направљен је википедијанцима које занима спорт. Овде можете наћи линкове ка најинтересантнијим темама и новостима из спорта. Такође овај портал има за циљ развој чланака из ове области на српској Википедији. Спорт је део физичке културе, који служи за развијање тела, побољшање физичких способности, развијање такмичарског духа ...
Eвo кратког предавања о обућарству:
Дубоке ципеле Обућарство је занат прављења и поправке обуће. Обућар је особа која се бави обућарством. Постоје две врсте обућара:
они који праве нове ципеле „по последњој моди“
они којисе баве поправкама, такозвани „Крпе“ јер су крпили обућу.
Они који су се бавили израдом нових ципела су обично у некој главној - прометној улици имали радњу. Ти обућари су били "Газде". Они су комуницирали са муштеријом, која имала дубљи џеп, чим је куповала у главној улици. Газди је био посао да забављајући муштерију, са муштеријом из неког модног магазина одаберу модел и узму меру, стопала.
Онда би се на основу величине купчевог стопала одабрао дрвени калуп око кога би се радила ципела. Сталне муштерије су имале „свој“ калуп, а на калуп, се по потреби додавале лепљењем и додавањем аномалије стопала купца, на пример чукљеви. Ципелу је обично радио неки мајстор у задњем делу радње али још чешће у свом стану. Тај илегални рад у сопственом стану се звао „рад на сиц“ јер радник није био пријављен и на њега Газда није имао издатке за порез, осигурање и сл.
Ципела се састојала од доњег дела званог „ђон“ и горњег дела по имену „лице“. Оба дела су се радила од чисте коже. Прво се шило лице а онда се зашивало, ручно за ђон. Тај тип ручно спојеног лица и ђона специјалним концем се звало „рам шивен ђон“.
Људи скромнијих могућности су на ђон стављали "блокеје“ комад метала закован на ђон на местима испод прстију и пете ципеле.
„Крпе" су се бавиле поправкама ципела. Седели су на троношцу и испред себе имали низак сточић. Испод сточића је била посуда са водом, где су пре започињања поправке, на мах квасили ђон да се не би дизала прашина док по ђону ударају чекићем. Постоји посебан обућарски алат - Козлић, метално помагало на које се ставља ципела док се у њу нпр. закивају ексери.
Обућарски алат је обућарски чекић. Обућарски чекић има савијени, предњи део за вађење ексера и задњи прошрен да се теже промаши ексер код закуцавања. Ту је потом шило којим се разбушују рупе на ђону пре него што се у њега укуца дрвени ексер. Дрвени ексер, јер не рђа и боље подноси влагу. Ту је и лепак тзв. ћириш којим се лепила кожа. Еснафска болест „Крпа“ су биле стомачне болести због савијеног положаја током рада.
Ципеле су се чистиле „ималином“ а имати прљаве ципеле је била срамота. „Погледај му обућу, па га пусти у кућу“. И овде је индустријска производња учинила своје. Производња ципела по мери више готово да не постоји а и „крпа“ је све мање јер су нови ђонови од синтетичких материјала веома издржљиви. Данас се још само ту и тамо залепи по нека потпетица јер је готово јефтиније купити нову ципелу него поправљати стару. А и те старе нису као оне ... некад. Тако да је трајност поправљене ципеле релативно кратка. Наравно ни блокеје више нико не ставља. Обућа настала од тениских патика је умногоме потиснула класичну ципелу.
П Е Д А Г О Г И Ј А
Педагогија
Школски час Педагогија је наука чије су области изучавања васпитање иобразовање. Сам термин се различито дефинисао у различитим периодима, што указује на развој саме науке кроз људску историју. Школски час у једном селу у Индији.
Реч педагогија потиче из грчког језика настала у доба античких држава и састављена је од две речи — pais, paidos што значи дете, односно дечак, и ago, agein што значи водити. У почетку је овај термин имао дословно значење — означавала је роба који је водио дете од куће до места где се тадашња омладина окупљала ради стицања образовања. Тај роб се звао педагог, тј. онај који води дете.[1] Међутим, према неким теоретичарима, роб се није бринуо само о сигурности детета на путу од куће и до ње, већ се бринуо и о његовом понашању.[2] За разлику од дечака, девојчице су остајале са својим мајкама у кући.
У старом Риму се значење појма педагог (лат. paedagogus) мења, те се сада односи на ученог роба, најчешће Грка, који подучава децу. Већ тада, као и касније, сам термин „вођење“ се мења из дословног у пренесено значење; педагог је онај који усмерава, образује и васпитава[1].
Данас се термин педагог може дефинисати у ширем значењу и подразумева све оне који се на неки начин баве васпитавањем деце (ту се убрајају и родитељи и када не поседују адекватно педагошко знање) и у ужим значењима, где се мисли само на лица која се професионално баве васпитањем деце, односно наставнике. Из овог термина, изведени су и уврежени други, блиски термини попут педагошких радника, педагошке установе, педагошке мере итд. У различитим језицима термин педагогија има различита значења, што је донекле у вези са самим термином, али и различитим гледиштима на саму науку.[1]
Педагогија као наука
Педагогија је настала из потребе за систематичним прикупљањем и уопштавањем искустава изнања у вези са васпитањем и образовањем. Одређивање предмета проучавања педагогије, као и методологије није једноставно јер се и друге друштвене науке баве друштвом, друштвеним феноменима и праксом, често нераскидиво повезаним са васпитањем. Због тога постоје неслагања међу различитим ауторима, не само у вези са предметом проучавања и избором методологије, већ постоји и недоследност у коришћењу стручне терминологије.[1]
Педагошки правци
Веома је много линија развитка педагошке идеје и оне се међусобно донекле поклапају, али има и таквих које се међусобно искључују. Различити теоретичари су дали класификације тих праваца.[1] Пољски педагог Богдан Суходолски све правце своди под „две педагогије“ које су у међусобној „борби“. Прва, „педагогија есенције“ је окренута ка будућности и даје слику васпитаника какав би он требало да буде. Друга, „педагогија егзистенције“ је окренута ка садашњости и поставља питања какав васпитаник заиста јесте. Међутим, између ова два правца могући су и компромиси, поготово у модерној педагогији.[3] Чехословачки педагог Франтишек Сингуленаводи више могућих класификација, али се опредељује за ону која разликује једанаест праваца, међу којима су прагматична, експериментална, психоаналитичко-индивидуална, па и фашистичка.[4] Француз Жан Вијал не даје конкретну поделу праваца, али разграничава факторе који утичу на развој педагогије. То су технопедагогија, педоцентризам (заправо спој ове науке са биологијом и психологијом) и социоцентризам који наглашава важност социјалних фактора у васпитању.[5] Американац Ф. Мајер даје поделу само педагогије на тлу САД коју назива теоријом васпитања. Он наводи, између осталих, идеалистичку, неореалистичку, перениалистичку, есенцијалистичку и друге, а као најновију егзистенцијалистичку концепцију васпитања, односно педагогију.[6] Његов земљак, Брамелд, тврди да у САД постоје четири главна правца: есенцијалистички, перениалистички, прогресивистички и реконструктивистички, који заправо чине два пара због сличности међу собом. Такође наводи и шест праваца који утичу на ова четири, мање или више их мењајући.[7]
Педагошке дисциплине
Подела научних дисциплина може да буде различита, јер може да се изврши према вишекритеријума. Уколико се као критеријум узме време, тада се педагогија може поделити на савремену, односно општу и историју педагогије. Критеријум може да буде и узраст, па се тада дели на васпитање младих (које подразумева предшколски и школски узраст) и васпитање одраслих, односно андрагогија. Сама андрагогија се даље дели на војну, привредну, школску и пенолошку. Из основно-, средње- и високо-школске педагогије, које припадају области васпитања младих, развија се дидактика и методика појединих предмета. Уколико се као критеријум узме место где се педагошка делатност одвија, општа педагогија се дели, осим на предшколску и школску и на ваншколску, интернатску и породичну. Ниједан критеријум за поделу не може у потпуности да прикаже систем педагошких дисциплина, због комплексности саме васпитне делатности, па се прибегава комбинацији тих критеријума. Једна важна дисциплина која се на тај начин издваја је специјална педагогија која се примењује у раду са васпитаницима који су физички и/или психички ометени у развоју. Она се даље може поделити на сурдо, тифло, олигофрену, орто и логопедију. Нису све научне дисциплине једнако развијене. Рецимо, дидактика је веома развијена, али је пенолошка педагогија знатно мање.[1]
Првa разматрања педагошке теорије су дали још антички филозофи, посебно софисти, попут Сократа,Платона и Аристотела. Платон је рецимо, своје виђење система образовања и васпитања дао у делу „Држава и Закони“ и то виђење је билоидеализовано и у складу са тадашњим устројством државе. Слична виђења су имали и други наведени филозофи и она су се тицала искључиво робовласничке омладине и била усмерена ка интересима владајуће класе. Без обзира на то ограничење, ова разматрања су допринела развитку педагогије, јер су наметнула потребу за целовитим системом образовања, васпитањем деце од најранијег узраста и људима који ће се професионално бавити образовањем, а давала су и на значају самом васпитању и улогама игре и прича у процесу образовања.[1] У старом Риму издваја се теоретичар Квинтилијан који посебну важност даје развијању говорништва и методама васпитања.[8]
Средњи век
Доба феудализма није донело већи помак у педагогији. Доминирало је учење напаметцрквенихдогми, а централна фигура је био учитељ — „magister dixit“ био је принцип којим се знање своди на оно што говори учитељ. Потребе детета, као и његове могућности нису биле важне, а циљ васпитања била је „припрема“ за живот након смрти и у складу са тим деца су васпитавана да буду покорна, а као најчешће средство постизања покорности ученика коришћена је физичка казна.[1]
На прелазу из средњег у нови век издваја се чешки педагог Јан Амос Комненски (1592—1670), који је не само теоретичар, већ и човек који је радио на остварењу својих концепција, те своје идеје и практично проверио и тако их учинио животним. У својим идејама он пропагира потребе широке народне масе тако што спаја натуралистичку филозофију ренесансе и материјалистичкипоглед филозофа Франсиса Бејкона. Комненски се може сматрати оснивачем дидактике и његово дело „Велика дидактика“ (лат. Didactica magna) једна је од првих целовитијих педагогија. Посебно је заслужан за увођење разредно-предметно-часовног система као и одређенихпедагошких принципа које је и поткрепио аргументима. Написао је и многе уџбенике који су се дуго времена употребљавали у Европи, а такоже је помагао и организацију образовања у многим земљама, као што су Енглеска и Шведска. Ипак, његов концепт васпитања није ослобођен верског утицаја, посебно у домену моралног васпитања.[1]
Педагогија у капитализму
СпоменикПесталоцију у Цириху.
Педагогија је попут других друштвених наука, а можда и више од њих, пролазила кроз све етапедруштвеног развитка буржоазије. У почетку, педагогијом су се бавили углавном филозофи, те се највише разматрају они проблеми у педагогији који су истовремено могли да буду и предмет филозофских концепција. Малобројни су дали свој допринос развоју педагошких идеја и данас се сматрају педагошким класицима.[1] Један од најранијих представника је Џон Лок.[9] Он пре свега заступа интересе буржуаског друштва и њега не занима образовање ширих народних маса као Комненског. Он ставља акценат на садржај васпитања и његову улогу у развоју личности, али пре свега у породици, а не у школи. Од Комненског се разликује и у погледу моралног васпитања, јер извор моралних врлина види у потребама пословног човека и џентлмена, а не у Богу. Највећи допринос је дао у области теорије сазнања, јер је сматрао да формирање личности зависи од искуства, а не од „урођених идеја“, што га чини представникомемпиријске теорије о факторима развитка личности. У18. веку се издваја више филозофа који су дали допринос педагогији, као што су Хелвеције, Дидро иХолбах. Попут Лока и они су порицали урођене идеје и давали првенство чулном сазнавању индивидуе. Због тога су чак и прецењивали утицај васпитања. Залагали су се за изучавање природних наука, као и за умно и морално васпитање, али ослобођено религијског утицаја. Такође су школском васпитању давали предност у односу на оно које се стиче у породици. Ипак, ови француски материјалисти су у неким педагошким схватањима били екстремни.[1] Жан Жак Русо (1712 - 1778) се, пак, залагао за интересе ситне буржоазије, која је тада представљала средњи слој, демократско-либералнонастројен. Дао је, између осталог, теорије о слободном развитку и васпитању, о васпитању у природи, индивидуалном приступу детету, казнама путем природних последица, јер је био заговорник против физичког кажњавања, а истицао је и значај умног васпитања.[10] Његове идеје су биле недоследне и противуречне, а замерке су му и да је идеализовао природу детета, његово издвајање из друштва, несистематичност у стицању знања, лош став према женској деци итд. Ипак, имао је утицаја на касније педагоге, као што је Кант. Он је на Универзитету уКенингсбергу предавао и педагогију, као „практичну филозофију“. Он заговара неопходност васпитања у људском животу и дели га на пет компоненти: физичко, дисциплиновање, цивилизовање, умно и морално васпитање. Кант на васпитање не гледа као на пријатну активност за дете и централно место заузима дисциплиновање, односно навикавање на послушност, при чему је дозвољено и физичко кажњавање. Ипак свој став брани неопходношћу васпитања, јер се дете рађа са животињским особинама и потребно је да васпитањем постане човек. Кант је био против да се педагогија изгради као наука, јер је сматрао да она не може јасно да разграничи свој предмет проучавања у односу на друге науке, па самим тим може да има статус само теорије. Наиме, он је сматрао да су за циљеве, методе и средства васпитања већ задужене филозофија (односно етика) и психологија. Његов наследник на катедри, Јохан Фридрих Хербарт је напротив сматрао да педагогија може бити самостална наука ослањајући се на достигнућа поменуте две. Такође под утицајем Русоа, али са другачијим концептом од Канта је био Песталоци (1746-1827). Он уноси новину у моралном васпитању, које је несебично и заговара принцип природности у васпитању. Наиме, он заговара очигледност у учењу и важност посматрања и запажања света који окружује дете. По Песталоцију, то условљава развој разума,расуђивања и уопште интелектуалних способности. Осим принципа очигледности, он заступа и принцип самоделовања, индивидуалности и систематичности. Такође, покушао је да спојинаставу са производним радом. Крајем 18. и почетком 19. века јавља се још значајних педагога, нарочито у Немачкој. Адолф Дистервег (1790-1866) је био противник клерикализма, реакционарних прускихзакона о школству и формализма у школи. Значајно је да се бавио проблемима образовања наставника, за којима се јављала све већа потреба због ширења мреже школа у тадашње време. За њих је написао и више уџбеника, а наглашавао је важност личности наставника у образовању. Фридрих Фребел (1782-1852) се бавио предшколским узрастом и започео је рад у области која данас представља дисциплину педагогије;предшколској педагогији. Иако постоје замерке на његова схватања, он је урадио и много позитивних ствари, као што је инсистирање на самоактивности и стваралаштву и важности игре у васпитању и остварио је јак утицај на касније педагоге у многим земљама. Чак се касније концепције засноване на његовим радовима и називају „неофребелизмом“. Већ поменути Хербарт је имао велики утицај педесетих година 19. века, иако су се његова дела појавила много раније. Његове идеје су биле прихваћене у многим земљама, а њихов утицај се осећао до тридесетих година 20. века. Читав педагошки покрет је познат као „хербартијанство“. Због свега тога, многи га сматрају највећим педагогом у историји, па чак и оснивачем педагогије као науке. Он је заправо и настојао да педагогију изгради као самосталну науку и то дедукцијом, па многи његове концепције називају „дедуктивном педагогијом“. Наиме, основни пут за изграђивање и конституисање педагошке науке по Хербарту је била дедукција, односно да једно педагошко начело произилази из другог, попут последице. Он је први који је настојао да јасно разграничи научни део педагогије од практичног, уз образложење потребе за постојањем и једног и другог. По ставовима, био је индивидуалиста, а његова теорија интелектуалистичка, на шта указује његово схватање сазнавања; да је оно субјективно, јер је резултат утицаја споља. Истовремено, оно је и самоспознаја душе, па има за циљ да развије форму мишљења, која је зато битнија него сам садржај сазнања. Оваква концепција педагогије је механицистичка и у њој доминира формални правац. Због своје привржености идејама Платона, а истовременим одбацивањем идеја Русоа, Хербарт је био омиљен међу фашистима у Немачкој, који су се позивали на идеје о васпитању са циљем послушности, неприкосновености ауторитета вође, дисциплинованости воље. Хербарт је инсистирао на одређивању циља васпитања, који је био идеалистички постављен. Да би се циљ постигао, потребно је применити три средства: управљање децом, наставу и дисциплиновање. Посебно се бавио проблемима наставе, којој је придавао велики значај, посебно средњошколској настави. По његовом мишљењу, настава мора да прође четири ступња: јасност, асоцијација, систем и метод. Иако је одлазио у шаблонизам и формализам, Хербарт је урадио много на унапређењу педагогије, а и издејствовао је да катедра педагогије на којој је предавао стекне равноправан статус са осталима. Хербартови следбеници су били бројни и међу њима се издвајају Цилер, Рајн, Стој и Вилман, али нису увек слепо следили његове идеје, већ су покушали и да их актуелизују. Међутим, јављали су се и правци супротстављени Хербартовим идејама. Један од значајнијих противника био је Ушински (1826-1870). Он је тежио да предмет проучавања педагогије повеже са тековинама више наука, између осталих иантропологије и физиологије. Саму педагогију је посматрао као вештину, веома блискууметности, која да би се постигла, потребан је широк спектар знања о ономе ко се васпитава (отуда уплив и биолошкихдисциплина).[1]
Педагогија у социјализму
Развој социјалистичких педагошких идеја има више фаза; прва се види у делима неких утописта попут Томаса Мора и Томаза Кампанеле који су живели и стварали у 16. и 17. веку. Њихова дела су заправо описивање идеалног друштва које се базира на правичности и једнакости. У њима је описано и идеално васпитање које је једнако за све, без обзира на пол и друге разлике. У њиховом замишљеном друштву нема приватне својине, па трошкове образовања и васпитања младих сноси цело друштво. Захтевају образовање на матерњем језику, а оно треба да обухвати природне науке, односно да буде базирано на реалним предметима. Васпитање треба да буде умно, физичко, морално, естетско и кроз рад, јер је рад обавеза сваког грађанина.[11][12]Оно што они експлицитно не помињу, али што уочава Комненски је да кроз фаворизовање учења о реалним предметима заговарају принцип очигледности. Многи утописти који су дали допринос и развоју педагогије су се појављивали и током 17, 18. и 19. века, као што су Хартлиб,Џон Дјури, Вилијем Пети и други. Енглез Роберт Овен (1771-1858) и Француз Шарл Фурије (1772-1837) су осим теоријских разматрања, покушали и да практично реализују своје идеје. Они високо цене образовање, јер је управо оно средство којим се друштво може преобразити, без да се било ко оштети и да сви могу да осете благостање. Наиме, они не пропагирају револуцију као начин остварења својих циљева. Они су веровали да је човеков карактер условљен средином у којој живи и ради. Уколико би ти услови били идеални, људи би били добри, пуни љубави и поштовања за друге. Дакле, моћ васпитања је неограничена уколико се спроводи у адекватним условима. Да би доказали своју теорију, оснивали су и насеља по Европи, а касније и у САД, али је успех био тек делимичан. Овен је такође и друштвених предшколских установа. Пропагирају васпитање за колектив, кроз рад и за рад од најранијег могућег узраста, усавршавање одраслих, повремену промену занимања како би се избегла монотонија и повезивања наставе са индустријском производњом. Такође инсистирају на изучавању природних наука и то у природи и на реалним предметима. Заправо, они захтевају широко образовање за радничку класу, којој је исто било до тада ускраћено и истичу два принципа; очигледности и свесног усвајања знања, на којима темеље своју концепцију образовања.[1]Етјен Кабе је покушао даље да развије идеје својих претходника комуниста, такође без мењања самог друштвеног поретка. Он је осмислио комунистичку колонију названу „Икарија“.[13] Колонија је основана у Америци, али је доживела неуспех. Научно образложење социјалистичког образовања су касније дали Маркс и Енгелс, који су ценили радове поменутих утописта. Додуше, проблемима васпитања су се бавили кроз разматрања и критике буржоаског друштва, дакле не директно.[1] На васпитање и образовање су гледали као на оруђе класне борбе, па тиме указали на повезаност васпитања и друштва. Такође су указали и на повезаност васпитања и политике. Сматрали су да васпитање мора да има свестрани карактер, што у дотадашњем друштву није био случај. Пропагирали су идеје о обавезном, бесплатном и тако свима доступном образовању, које би требало да буде у вези са радом. Посебно су истицали значај перманентног образовања и тачно одређене улоге школе.[14] Први практични покушаји да се социјалистичке педагошке идеје реализују су учињени током Париске комуне 1871. године. Међу одлукама ове Комуне важне за педагогију су одвајање религије и школе (што је значило промену садржаја образовања), доступност образовања за све, истицање потребе образовања за одрасле, побољшање положаја наставника итд.[15] Лењин је такође дао свој допринос развоју социјалистичке педагогије, нарочито након октобарске револуције.[1] Идеје које је изложио биле су спајање наставе са производним радом кроз тзв. политехничко васпитање, а и у вези са улогом и одговорношћу наставника, садржајима образовања, омладинским организацијама итд.[16][17] Лењинова супруга Н. К. Крупска у свом делу „Народно образовање и демократија“ такође износи идеје о радном васпитању и спајању наставе и производног рада.[18] УСовјетском Савезу она је била цењени педагошки радник и учествовала је у организацији тада новог система образовања и васпитања.[1]
Педагошки факултет
Педагошки факултет раније Педагошка академија настала је из Учитељске школе. Основана је 1898. године као Мушка учитељска школа у Јагодини. Ова школа образује и припрема кадрове за учитељски позив. По своме уређењу, извођењу и квалитету наставе, по томе како припрема кадрове за педагошко-просветни рад, представља школу са великим угледом. Ученици учитељске школе дају велики допринос у образовању и васпитавању младих генерација. Школа је дала и више истакнутих стручњака у педагошкој науци.
Педагошка академија основана је 1972. године. Школа има библиотеку са 10.000 књига.
М А Т Е М А Т И К А
Број e : Из Википедије, слободне енциклопедије : Број e, познат као Ојлеров број или Неперова константа, је основа природног логаритма и један од најзначајнијих бројева у савременој математици, поред неутрала сабирања и множења 0 и 1, имагинарне јединице број i и броја пи. Осим што је ирационалан и реалан, овај број је још и трансцедентан. До тридесетог децималног места, овај број износи: e ≈ 2,71828 18284 59045 23536 02874 71352..
ОЈЛЕРОВА КРУЖНИЦА
Ојлерова кружница или кружница са 9 тачака је кружница која се може конструисати за сваки троугао а име је добила по следећим тачкама које садржи: Подножја висина троугла, илити три тачке у којима се нормале из темена троугла секу са страницама на које су нормалне Подножја тежишних дужи троугла. Тежишна дуж је дуж која спаја теме троугла и средиште наспраме стране. Ових тачака има такође три. средине растојања ортоцентра троугла од сваког темена.
Ову кружницу је први конструисао швајцарски математичар Леонард Ојлер.
ЗНАЧАЈНЕ ТАЧКЕ КРУГА
Слика 1.
Горња слика показује девет значајних тачака на кружници од девет тачака. Тачке D, E и F су средине страница троугла. Тачке G, H и I су подножја висина. Тачке J, K и L су средине дужи које спајају ортоцентар S (пресек висина) са сваким теменом.
Гранична вредност функције
frac{sin x}{x}
1
0,841471
0,8
0,896695
0,6
0,941071
0,2
0,993347
0,04
0,999733
0,002
0,999999
Иако функција (sin x)/x није дефинисана за x = 0, како вредност x тежи нули вредност функције пост вредност нули.аје произвољно близу јединице мада је никада не достиже. Каже се да је 1 гранична вредност.
Гранична вредност функције (лимес функције) је један од основних појмоваматематичке анализе који се тиче понашањафункције у околини неке вредности независне променљиве. Помоћу граничне вредности функције дефинишу се појмови непрекидности,извода и одређеног интеграла. Поред тога значај граничне вредности се огледа у томе што је помоћу ње могуће анализирати понашање и вредност функције у околини неке тачке чак и када функција у самој тој тачки није дефинисана.
Неформално речено, функција има граничну вредност L у тачки p када је вредност функције „близу“ L кад год је вредност независне променљиве „близу“ p. Другим речима, када се функција примени на вредност довољно близувредности p, резултат је произвољно близу вредности L. Уколико се вредности функције за тачке у околини p веома разликују (ако се не „стабилизују“ око неке одређене вредности) каже се да функција нема граничну вредност.
Иако је идеја о граничној вредности постојала још од античког времена, углавном у формигеометријске интуиције, прву модерну формулацију граничне вредности функције је дао Болцаноу радовима из 1816. и 1817, али су они постали шире познати тек након његове смрти.[1][2] Кошије први користио граничне вредности у доказима у својој књизи из 1821, међутим како је он дао само вербалну дефиницију лимеса,[3] формална дефиниција, у „епсилон-делта“ форми, се обично приписује Вајерштрасу.
Дефиниција
Нека је f функција реалне променљиве са вредностима у скупу реалних бројева и нека је тачка aиз проширеног скупа реалних бројева (скуп реалних бројева који укључује негативну и позитивну бесконачност) тачка нагомилавања неког подскупа реалних бројева A, а b такође тачка из проширеног скупа реалних бројева. Тачка b је гранична вредност функције f у тачки a (тј. кадааргумент функције тежи вредности a), што се означава као
lim_{x to a} f(x) = b,
ако за сваку околину V(b) тачке b постоји околина U(a) тачке a таква да се вредност функције за сваку тачку из U(a) налази у V(b).
Када x тежи a, за произвољно изабрану ε-околину тачке b мора постојати δ-околина тачке a за чије елементе вредност функције припада ε-околини.
Пошто функција не мора бити дефинисана у самој тачки a, а гранична вредност не зависи од вредности функције у тој тачки, изнета дефиниција се формално може изразити као
lim_{x to a} f(x) = b Longleftrightarrow big(forall V(b) big) big(exists U(a) big) , fbig(overset{circ}{U}(a)big) subset V(b),
где је
overset{circ}{U}(a)
околина која не садржи саму тачку a.
Да би се дата дефиниција изразила на оперативнији начин (који се може директно користити у доказивању одређене граничне вредности) морају се одвојено посматрати случајеви када су aи/или b коначне, односно бесконачне вредности. Када су обе вредности коначне важи:
lim_{x to a} f(x) = b Longleftrightarrow (forall varepsilon > 0) (exists delta > 0) (forall x in A) (0 < |x - a| < delta Rightarrow |f(x) - b| < varepsilon).
Суштина изнете дефиниције је у следећем: ако је дата произвољна вредност ε, којом може да се изрази околина V(b) преко наведене неједнакости, да би b била гранична вредност функције када x тежи a, мора постојати једна одређена вредност δ којом се може изразити околина U(a) преко одговарајуће неједнакости. Оваква дефиниција граничне вредности се приписује Вајерштрасу и назива се „епсилон-делта“ дефиницијом (или дефиницијом „на језику околина“).
Гранична вредност је L када x тежи позитивној бесконачности: када је x веће од s, вредност функције је увек у ε-околини тачке L.
У случају када x тежи (позитивној или негативној) бесконачности, а гранична вредност је коначна важи
lim_{x to +infty} f(x) = b Longleftrightarrow (forall varepsilon > 0) (exists s > 0) (forall x in A) (x > s Rightarrow |f(x) - b| < varepsilon),
односно
lim_{x to -infty} f(x) = b Longleftrightarrow (forall varepsilon > 0) (exists s < 0) (forall x in A) (x < s Rightarrow |f(x) - b| < varepsilon).
У случају када је гранична вредност бесконачна за коначну вредност независне променљиве дефиниција гласи
lim_{x to a} f(x) = + infty Longleftrightarrow (forall s > 0) (exists delta > 0) (forall x in A) (0 s),
односно
lim_{x to a} f(x) = - infty Longleftrightarrow (forall s 0) (forall x in A) (0 < |x - a| < delta Rightarrow f(x) < s).
Нека је дата функција
alpha : A to mathbb{R}
и ако је
textstyle lim_{x to a} alpha (x) = 0.
Функција α се називабесконачно малом када x тежи
Леви и десни лимес
Леви и десни лимес: како x тежи вредностиx0 са различитих страна лева и десна гранична вредност функције у тачки x0 се разликују, па иако оба једнострана лимеса постоје, функција нема граничну вредност у тој тачки.
Често се дешава да функција има граничну вредност само са једне стране тачке нагомилавања a. Ако је дат скуп
mathbb{R}_a^+ cap A = {x in A mid x > a}
и функција
f: A to mathbb{R},
гранична вредност (уколико постоји)
lim_{mathbb{R}_a^+ cap A ni x to a} f(x) ; overset{text{def}}{=} lim_{x to a+0} f(x) ; overset{text{def}}{=} lim_{x to a^+} f(x)
назива се десном граничном вредношћу функције f у тачки a. Ако је a = 0, записује се
textstyle lim_{x to +0} f(x)
или
textstyle lim_{x to 0^+} f(x).
Аналогно, за скуп
mathbb{R}_a^- cap A = {x in A mid x < a},
дефинише се лева гранична вредностса аналогном ознаком
lim_{mathbb{R}_a^- cap A ni x to a} f(x) ; overset{text{def}}{=} lim_{x to a-0} f(x) ; overset{text{def}}{=} lim_{x to a^-} f(x).
Лимес функције постоји ако и само ако су леви и десни лимес једнаки (под условом да је домен функције такав да има смисла говорити о једностраним лимесима).
Услов за егзистенцију граничне вредности функције може се дефинисати и преко граничне вредности низа. Тиме се добија алтернативна дефиниција граничне вредности функције која је еквивалентна претходној, „епсилон-делта“ дефиницији.
Гранична вредност реалне функције
f: A to mathbb{R}
у тачки a из проширеног скупа реалних бројева, једнака је вредности b такође из проширеног скупа реалних бројева ако и само ако за сваки низ (xn), такав да је
x_n in A setminus {a} (n in mathbb{N}), quad lim_{n to infty} x_n = a,
Лагранж није имао докторског ментора, али академска генеалогија повезује његово интелектуално наслеђе саЛеонардом Ојлером, који је играо еквивалентну улогу.
Када му је било шест година, Лобачевском је умро отац и пошто је његова мајка породицу преселила у Казањ, тамо је 1807. похађао новоотворени универзитет. Студије завршава1811, доцент постаје 1814, ванредни професор 1816, редовни 1822, а 1827. постајеректор што остаје све до пензионисања. Његова влада га је одликовала, али је 1846, из нејасних разлога, пао у немилост; тада се пензионише из здравствених разлога.
За живота, Лобачевски је као и Коперник, био непознат и непризнат чак и у својој домовини. Познати немачки математичар Гаус, једини је обратио пажњу на његова велика открића и помагао његов избор за дописног члана Научног удружења у Гетингену. Али тек када је након Гаусове смрти објављено да је он прихватао теорије и достигнућа Лобачевског, тада је изненађена математичка јавност први пут чула за име великог руског математичара.
Дело
Лобачевски је аутор једног поступка за нумеричку апроксимацију корена алгебарске једначине. На западу је овај поступак познат под именом метода Данделин-Графе, али га руска школа математике ипак зове по Лобачевском. Лобачевски је такође дефинисао функцију као однос између два скупа реалних бројева (Дирихле даје исту дефиницију независно нешто касније).
У својој књизи Геометрија из 1823. године он систематски проучава последице постојања геометрије без V Еуклидовог постулата. Међутим исте године, потпуно независно од њега, млади Бољаи (Bolyai, 1802-1860) написао је у једном писму да је дошао до занимљивих открића, али које ће први пут објавити у књизи тек две године касније. Зна се и да је велики Гаусистраживао дотичну област, али такође и записао да је то „мртво море по коме је и он сам безуспешно пловио“. Прво објављено дело у коме је целокупна теорија представљена је рад Лобачевског објављен у Казанском гласнику 1829. године. Али обзиром да је ова публикација била локалног карактера, а Императорска академија наука у Санкт Петербургу није желела објавити рад (чему је значајно допринео Остроградски) то је овај рад остао непознат све до 1837. и објављивања у Паризу.
Један од популарних интерпретација Еуклидовог петог постулата гласи
V Еуклидов постулатКроз тачку ван праве се може повући тачно једна права паралелна са том правом.
Последица овог постулата је и да је збир угла у троуглу једнак збиру два права угла, да важиПитагорина теорема и још много тригонометријских идентитета. Све ово је указивало да је овај постулат тежак за доказивање, али је стваран и очигледан. Било је распрострањено мишљење да Еуклидова геометрија адекватно описује свет и универзум.
Геометрија Лобачевског прихвата све остале Еуклидове постулате, сем петог, односно уместо петог Еуклидовог даје свој постулат који гласи
V Постулат ЛобачевскогКроз тачку ван праве постоје бар две праве које су паралелне са том правом.
Колико год изгледало чудно, Лобачевски је доказао да овако добијена геометрија јесте могућа, па је извео низ теорема који важе у новој геометрији и користећи математички апарат први пут показао да је могуће искључиво математичком логиком доказати постојање потпуно другачијег (нама страног) света, иако нисмо у стању да га својим чулима спознамо, па нам је чак и имагинацији далек. За ову Геометрију Лобачевског, коју је сам Лобачевски, за разлику од „обичне“ или Еуклидове геометрије, назвао „имагинарна геометрија“ касније су, међутим, створени и модели очигледног представљања, као што су Клајнов модел, Поенкареов диск модел или Поенкареов полуравански модел који су названи према именима њихових аутора, математичара Феликса Клајна и Анри Поенкареа. Такође, мада припада једној другој врсти нееуклидске геометрије, очигледном представљању нееуклидске геометрије допринео је иБернхард Риманов сферни модел у којем је нееуклидска раван представљена сфером, а нееуклидске праве су велике кружнице ове сфере (на пример меридијани исцртани на глобусу). Иначе, Риманова геометрија разликује се од Геометрије Лобачевског по томе што се у њеном петом постулату тврди да се кроз тачку изван дате праве не може повући ни једна права која не сече ту праву, односно која би са њом била паралелна.
Лобачевски је упорно радио на популаризацији својих резултата, али је ипак дочекао да умре непризнат. Величине као Остроградски или Лежандр су биле непремостива препрека.
Рене Декарт
Рене Декарт
Рене Декарт (лат. Renatus des Cartes, фр.René Descartes) био је математичар, филозофи научник чије је дело Геометрија (La geometrie) поставило основе данашњојаналитичкој геометрији. Зачетник је нововјековног филозофског правцарационализма, а често се каже да се у његовом дјелу могу наћи и неке од првихемпиристичких теза. У Медитацијама о првој филозофији досљедно (тзв. методском сумњом) изводи оно прво сигурно сазнања и уобличава га у чувено Cogito ergo sum став који ће значити изворни преокрет у нововековној европској мисли, одвајајући је од средњовековног теоцентричног погледа схоластичке провенијенције. У Декартовој филозофији, рекао би Хегел, субјект постаје за себе, конкретизује се превазилазећи античку објективност.
==Биографија==
Рођен је 31. марта1596. године у Ла Еју (La Haue, данас La Haue Descartes) у Француској. Образовање је стекао у Ањону уписавши тада елитну језуитску школу у Ла Флешу (La Fleche) са само осам година (1604). Ту је провео осам година учећи логику, математику и традиционалну Аристотелову филозофију. Његов биограф Адријан Баије (Adrian Baillet) твди да је имао проблема са здрављем, па је добио дозволу да остаје у кревету до једанаест сати ујутру. Ту навику је задржао до краја живота. Једини предмет којим је био задовољан била јематематика. Ово сазнање не само што је утицало на његов начин размишљања, већ и на његов целокупни рад.
По завршетку школе преселио се у Париз и после неког времена уписао је Универзитет у Пуатијеу (Poitiers). Дипломиравши права 1616, пријавио се за војну школу у Бредау (Breda). 1618. године почео је да учи математику и механику код холандског научника Исака Бекмана(Isaac Beeckman), спознајући јединство природних наука. После две године проведене у Холандији, путовао је поЕвропи да би се 1619. године прикључио Баварској војсци. У периоду од 1620. до 1628. године Декарт је путовао по Европи, боравећи у Чешкој (1620), Мађарској(1621), Немачкој, Холандији и Француској (1622 — 1623). У Паризу је 1623. упознао Марена Мерсена (Marina Mersenne) који му је постао доживотни пријатељ и веза с многим тадашњим ученим људима. Из Париза је отпутовао у Италију, где је неко време боравио у Венецији, да би се поново 1625. године вратио у Француску. Декарт се временом уморио од силних путовања и одлучио да се скраси. Дуго је бирао земљу која би одговарала његовој природи и на крају се одлучио за Холандију. Ту је живео током следећих двадесет година. Непосредно после настањења у Холандији, Декарт је почео да ради на својој првој великој тези у области физике, под називом Свет (Le Monde, ou Traité de la Lumiere). При завршетку овог рада до њега је стигла вест да је Галилеј осуђен на кућни затвор. Декарт је одлучио да не ризикује објављујући свој рад, тако да је Свет објављен само делимично после његове смрти. У Холандији је Декарт имао много пријатеља међу научницима. И даље је одржавао пријатељство са Бекманом и Мерсеном. Контактирао је и са многим другим научницима и мислиоцима свога времена.
1649. године шведска краљица Кристина убедила је Декарта да дође у Стокхолм. Двадесеттрогодишња краљица је желела да је Декарт подучава филозофији у пет сати ујутро, због њених државничких дужности само је тада имала времена. Желећи да својим саветима утиче на ћудљиву владарку тада моћне земље како би тиме учинио нешто за мир у свету, Декарт је подносио сурове услове у земљи стена и глечера. После само неколико месеци проведених на хладној северној клими, ходајући свако јутро до палате, Декарт је умро 11. фебруара1650. године од запаљења плућа, у педесет и четвртој години.
Дела
Декарт за радним столом.
Форсиран од стране пријатеља да објави своје идеје, Декарт је, иако чврсто одлучивши да не објављује Свет, када је чуо за осуду Галилеја, написао кратак спис под насловом Реч о методи (Discours de la method pour bien conduire sa raison et chercher la verite dans les sciences); ово се дело често преводи као Расправа. Међутим, Декарт у једном писму експлицитно каже да није дао делу име Расправа зато што то исувише подсећа на схоластику. Осим тога, реч је о полубиографском тексту, први његов део, и стога је један од важних извора за Декартову биографију. Уз Реч о методи, Декарт је објавио и три додатка: Диоптрија (La Dioptrique), Метеори (Les Meteores) и чувени спис Геометрија (La Geometrie). Теза је објављена у Лајдену (Leiden) 1637. године. Декарт је пријатељима тада писао:
Викицитати
„Покушао сам у Диоптрији и Метеорима да покажем да је мој метод бољи од традиционалног, а у Геометрији сам то и демонстрирао.“
Дело је говорило о томе који је, по Декартовом мишљењу, бољи начин стицања знања од оног који је описан код Аристотела. Декарт је веровао да једино математика представља сигурно знање, па је зато тврдио да све мора бити засновано на њој. У Речи о методи Декарт је први пут формулисао темељне принципе своје филозофије: радикалну сумњу из које следи увид cogito, ergo sum (мислим, дакле јесам). Могу сумњати у све, али сам чин сумње говори да ја као сумњајући морам постојати. Ту је и формулисао своја два доказа за егзистенцију Бога, узрочни и онтолошки. Диоптрија је дело о оптици. Идеје које овде промовише нису суштински нове. Његов прилаз експерименту је био од великог доприноса науци. Метеори је дело о метеорологији и значајно је по томе што је то први покушај да се са научне стране приђе проучавању временских прилика. Иако је већина Декартових тврдњи била погрешна, што је и он могао да увиди да је урадио неколико лакших експеримената, после објављивања овог дела метеорологија је почела да се развија као наука. Далеко најзначајнији део његове тезе била јеГеометрија. То је био први корак ка стварању појма инваријантности и у том делу Декарт представља аналитичку геометрију као метод помоћу кога се геометријске фигуре приказују помоћу алгебарских једначина. Тиме је Декарт алгебру довео у везу са геометријом. Алгебра је у његовом приказу омогућила препознавање типичних геометријских проблема и довела у везу неке проблеме који са геометријске тачке гледишта немају ништа заједничко. Такође, алгебра је у геометрију увела најприродније пропорције и хијерархије метода. Не само да су се геометријски проблеми решавали елегантно, брзо и потпуно, него се без одговарајуће алгебре ти проблеми и не би могли решити. Декарт је у овом делу увео и познате конвенције за означавање константи са a, b, c... затим променљивих са x, y, z... и степених функција са експонентима какве данас познајемо x², x³, метод за изолацију корена познатији као Декартово правило знакова, и тако даље. Неке идеје у Геометрији су можда потекле или су биле под утицајем ранијих радова појединих математичара, али нико до Декарта није повезао алгебру и геометрију. Декартово дело Медитације, објављено 1641. године, написано је за филозофе и теологе. Састоји се из шест медитација, О Стварима у које можда сумњамо, О Природи и Човековом Интелекту, О Богу: да постоји, О истини и грешкама, О природи материје, О постојању материје и стварној разлици између тела и душе човека. Декарт није желео да Медитације објави пре него што чује шта о њима имају да кажу учени људи његовог времена, па је замолио Мерсена да их проследи на што више адреса. Мерсен је то и урадио и резултат је седам скупова примедаба на које је Декарт написао одговоре и објавио их заједно с Медитацијама. Писци примедаба били су водеће личности у тадашњој европској заједници учених, између осталих и Антоан Арно, Пјер Гасенди и Томас Хобс. Примедбе су дале Декарту прилику да разјасни многе аспекте свог темељног филозофског дела: природу идеја и њихове објективне стварности, разумевање Бога као узрока самог себе (causa sui), однос душе и тела, онтолошки доказ, учење о створености вечних истина.
Cquote1.png
Будући да се рађамо као деца и да смо о чулним стварима доносили свакојаке судове још пре него што смо својим умом у потпуности научили да се сложимо, бројне нас предрасуде одвраћају од истинског сазнања. Тих се предрасуда, чини се, можемо решити само ако једном у животу хотимично почнемо да се двоумимо о свему ономе у чију се извесност макар и најмање може посумњати... Али ако на тај начин одбацимо све што је у било ком погледу двосмислено и можда лажно, можемо додуше лако да претпоставимо да не постоји ни Бог, ни небо, ни тело, да немамо ни руку ни ногу и да уопште немамо тела али се не може претпоставити да ми, који све то мислимо, нисмо ништа. Јер противречно је да мисаоно биће не постоји док мисли. Према томе, сазнање „мислим, дакле јесам“ (cogito, ergo sum) од свих је прво и најсигурније те се с њим сусреће свако ко систематично филозофира.
Cquote2.png
— Рене Декарт, Принципи филозофије, II, 1 и 7.
Принципи Филозофије дело је које је објављено у Амстердаму 1644. и за које се Декарт надао да ће заменити схоластичке уџбенике, те га је и писао налик на њих, користећи у првом делу један више схоластички језик него што је то чинио раније. Ово дело се састоји из четири дела, у којима Декарт покушава да читавом универзуму припише математичку основу, сводећи сва изучавања на искључиво научна. Ова идеја је била веома значајна, јер је усмерила науку тог времена. Декарт није веровао да постоји интеракција на даљину. Зато, по њему, не постоји вакуум око Земље, јер би у противном постојао начин да се сила преноси на даљину. У много чему је Декартова теорија, по којој сила делује искључиво преко контакта, била прихватљивија од мистериозног ефекта гравитације на даљину. С друге стране, Декартова теорија узела је много тога здраво за готово, тј. у њој Декарт претпоставља да важи нешто само на основу свог веровања да је то истина. Он претпоставља да је универзум испуњен материјом која се помоћу неког првобитног кретања претворила у систем вртлога који држи планете, звезде, Сунце и комете на својим путањама. Упркос проблемима са теоријом вртлога, то је била водећа теорија у Француској чак и скоро сто година након што је Њутн показао да је такав динамички систем немогућ. Дејвид Брустер (David Brewster), Њутнов биограф из 19. века, рекао је о теорији вртлога, коју је Декарт у своје време изнео, следеће:
Викицитати
„Ова идеја се тако сигурно учврстила ... Уопште се није постављало питање сумње у ову једноставну и фантастичну теорију Принципа ... Нешколован мозак није могао да поверује у то да велике масе планета висе у празном простору и задржавају своје орбите под дејством невидљиве силе(?)“
Иако је Декартова теорија подржавала природну филозофију теолога и метафизичара Хенрија Мура (Henry Moore) и сам Мур јој је нашао неколико приговора. Упркос томе за Декартов рад је написао:
Викицитати
„Ја ценим Декарта као човека који је проникао у суштину Природе и спознао је више него било ко други током ових шеснаест векова...“
Између 1648. и 1649. године њих двојица су разменили многобројна писма у којима је Мур истакао неколико значајних замерки Декартовој теорији. Декарт као да се није ни освртао на њих. Мур га је на крају упитао:
Викицитати
„Зашто су твоји вртлози у облику елипса, а не рецимо колона или цилиндара, јер свака тачка са осе вртлога је као центар из кога се узвишена материја губи, колико ја видим, константним импулсом? ... шта је узрок томе што се све планете не окрећу у једној равни? ... И Месец, није ни у равни Земљиног екватора, нити у равни паралелној тој?“
Године 1644, када су објављене Медитације, Декарт је посетио Француску. У Француску се поново вратио 1647. када је упознао Паскала и препирао се са њим о томе да вакуум не може да постоји.
Треба још споменути и Декартову преписку. Од десет томова стандардног данашњег издања његових дела, преписка заузима првих пет (Oeuvres de Descartes, publ. par C. Adam et P. Tannery, поправљено издање, Vrin, Paris, 1964). У писмима Декарт први пут износи своју доктрину о створености вечних истина, расправља с Елизабетом, принцезом Моравском о страстима душе и дуализму душе и тела, дебатује о физици и метафизици.
Талес из Милета
Датотека:Thales-06.jpg
Талес из Милета (грч. Θαλῆς ὁ Μιλήσιος; рођен 624. п. н. е.[1], умро око 547. п. н. е.или 546. п. н. е.[1]) био је активан каоматематичар и као државник, важио је у старом веку за првог јонског свестрано образованог природног филозофа кога су убрајали међу Седам мудраца. Он је први покушао да разноврсност појава сведе на једну једину праматерију - воду. Није сигурно да ли је ово учење изнео у неком спису будући да ниједан аутентичан спис није сачуван. Као математичар познат је поТалесовој теореми. Талесов ученик такође из Милета био је филозоф Анаксимандар, из прве половине VI века п. н. е.
==Биографија==
Као што причају Херодот, Дурис и Демокрит, Талесов отац се звао Хексамија, а мајка Клеобулина; припадао је породици Телида, који суФеничани, и међу најугледнијим потомцима Кадма и Агенора. Био је, као што Платон каже, „један од седам филозофа“. Он је први добио надимак филозофа кад је у Атини био архонт Дамасип; после њега је и свих седам филозофа тако названо. Тако каже Деметрије из Фалеронау свом делу Списак архоната. У Милету је добио грађанство кад је тамо дошао са Нилејем, који је био протеран из Феникије. Међутим, већина писаца тврди да је Талес рођени Милећанин и изданак отмене породице.
Бавио се политиком, а после је почео да проучава природу. Према неким подацима, он није оставио ништа написано; јер Наутичка астрологија, која се њему приписивала, дело је, како кажу, Фока са Самоса. Калимах за њега зна да је открио сазвежђе Малог Медведа, јер у својим Јамбима он вели: Говорило се да је утврдио звезде Кола, којима се Феничани служе при пловидби.
Превазишао је све остале мудраце многостраношћу своје делатности: био је хидротехничар, наутички инжењер, трговац, политичар, астроном, математичар и философ. Ако је и био генијалан практичар (Arist. Polit. Ι 11,1259 а 6), он се једини од седморице мудраца у свом размишљању уздигао изнад сфере обичне користи (Plut. Sol. 3) и тако постао не само непосредни оснивач јонске науке и философије него и посредни творац науке и философије уопште. Отклањајући све митолошке и теолошке чиниоце, а уводећи природну узрочност и последичност, он је први на рационалан начин учинио покушај да природу (φύσιν) објасни природним путем. Посматрајући поједине предмете, појаве и процесе у природи, органској и анорганској, он је налазио промену, а у тој промени нашао нешто непроменљиво, из чега све произилази и у што се све разрешава, а то је вοда. Као праоснову свега он је, дакле, узео материју која се може емпиријски проверавати, и вода је за њега не само општа праподлога живота него и апсолутни космички принцип, и то зато што без воде нема влаге ни житкости, а без влаге нема хране, живота, ни топлоте. Вода се очевидно мења у пару, снег, лед: тако од воде постаје и све друго и претвара се натраг у воду.
Према подацима других аутора, он је написао само две расправе: О солстицију и О еквиноцију- јер је мислио да се остало не може сазнати. Изгледа да је, према неким ауторима, први проучавао астрологију, да је први предсказао Сунчева помрачења и утврдио равнодневице. Тако тврди Еудем у својој Историји астрологије. (Астрологија значи „проучавање звезда“ и има у Грка само то значење; дакле, исто што и астрономија.) То је био разлог дивљења које су према њему осећали Ксенофан и Херодот. С њиме се слажу и Хераклит и Демокрит.
Неки, међу њима и песник Хоирилос, причају да је он изјавио да су душе бесмртне. Он је био такође први који је утврдио кретање Сунца од солстиција до солстиција, и, према тврђењу неких аутора, он је први утврдио величину Сунца (Сунчевог круга), као и величину Месеца (да износи седамсто двадесети део Сунчевог круга). Он је такође последњи дан у месецу назваотријакадом (тридесетим), и први је, према некима, расправљао о природи. Аристотел и Хипијакажу да је и мртвим предметима приписивао да имају душу или живот, доказујући то са магнетом и ћилибаром. Памфила каже да је код Египћана учио геометрију и да је први у круг уцртао правоугли троугао и да је после тога принео вола на жртву боговима.
Други, међу којима је и математичар Аполодор тврде да је то учинио Питагора. Питагора је највише развио учење (које Калимах у свом делу Јамби приписује Фрижанину Еуфорбу) о троугловима и свему што има везе с теоретском геометријом.
Прича се да је установио годишња доба и да је годину поделио на триста шездесет и пет дана. Морнаре је упутио да пазе на Малог медведа, јер он најбоље показује север; прорекао је помрачење сунца од 28. маја585 (Herod. I 74); за Земљу је сматрао да, као округла плоча, плива на води. У Египту је размишљао о поплави Нила и закључио да „егесије“, тј. годишњи ветрови на Егејском мору, ометају воду да тече у море. Ту је научио и усавршио геометрију. — Треба нагласити да Талес стоји на хилозоистичком гледишту: материја је жива, јер су њени делови живи (магнет привлачи извесне предмете зато што је жив). Да је Талес био и политички проницљив, показује његов предлог ο пан-јонском савезу и ο једној јединој скупштини свих Јоњана, која су била у Теју, јер је Теј у средини Јоније (Herod. I 170).
Уопште није имао учитеља, једино што је посетио Египат и дружио се с тамошњим свештеницима. Хијероним прича да је Талес измерио и висину пирамида по њиховој сенци, посматрајући тренутак кад је наша сенка исте дужине као наше тело.
Аполодор у својој Хронологији каже да је Талес рођен прве године тридесет пете олимпијаде (640. п. н. е.). Умро је у старости од седамдесет осам година (или, као што каже Сосикрат, у деведесетој години живота). Умро је педесет осме олимпијаде, као савременик Крезов, коме је обећао да ће прећи реку Халис не градећи мост, тако што је скренуо ток реке.
Талес је познат по томе што се сматра првим Хеленом који је излагао и доказао теореме, те стога и оцем хеленске математике. Приписује му се следећих 5 теорема
Пречник полови круг
Углови на основици једнакокраког троугла су једнаки
Наспрамни углови које формирају две праве које се секу су једнаки
Угао уписан у полукруг је прав
Троугао је одређен једном страницом и угловима налеглим на њу
Иако многи наводе да је Талес први доказивао теореме, прилично је сигурно да није користио строги логички начин доказивања виђен касније уЕлементима већ првенствено цртежима у песку користећи очигледност као најјачи аргумент. Да ли је поред доказа са слике постојао и известан степен дедукције остаје да сумњамо, али у његов утицај на следеће генерације се не може сумњати.
„Ако је владар једном омражен, онда га његова било добра било лоша дела терете.“
„Веће је поштовање из даљине.“
„Најбржи је ум, јер кроз све јури.“
Ходајући путем Талес је гледао у небо и пао у јаму. Звао је у помоћ и на то му је рекла једна старица: „Е, Талесе, ти ниси у стању да видиш шта ти је пред ногама, а хтио би спознати што је на небу.“
Талес је говорио да се смрт не разликује од живота. Кад му је приговорено па зашто онда не умре, рекао је: „Баш зато што нема никакве разлике.“
Како ћемо живети најбоље и најправедније? „Ако не будемо радили оно што другима приговарамо.“
Човеку који га је питао шта је било пре: ноћ или дан, он је одговорио: „Ноћ је за један дан старија“.
Шта је тешко?
- Самога себе спознати.А што је лако?- Другоме савет давати.
Кожа (материјал)
Из Википедије, слободне енциклопедије
Кожа је материјал који се добија штављењем сирове животињске коже. Употребаживотињске коже почела је још у праисторијичовека. Како сирова кожа временом постаје крута и ломљива, људи су развили разне методе обраде. Најранији облик прераде коже се састојао у димљењу и подмазивању масноћом. Из ових активности је развијен занат, а затим и индустријска грана - кожарство. Кожарство је напредовало проналаском хромног штављења. Поједини вештачки материјали данас замењују кожу, али немају толико добре особине као природна кожа. http://commons.wikimedia.org/wiki/File:Die_Gartenlaube_(1882)_b_365.jpg
Хемијски састав и хистолошка грађа Сирова кожа у просеку има следећи хемијски састав: 65% вода, 1% масти, 0,5% минералних материја, а остатак су беланчевине(колаген, кератин и еластин). За индустријску употребу су занимљиве само влакнасте беланчевине (колаген и еластин), а кератин се одстрањује.
Конзервирање кожа Конзервација коже једна је од специјализација унутарконзервације рестаурације културне баштине. Посвећена је како превентивној заштити предмета од коже тако и методама интервентне конзервације, односно раду на самом конкретном објекту. Пожељно је да конзерватор рестауратор коже познаје основе технологије обраде, историју, те историју умијетности, односно основеетнологије илиархеологије. Битно је и познавање конзерваторске етике, те савремених метода конзервације коже. Неизоставно је и знање о методама научно заснованих истраживања предмета. Египат 3500. пре Христа, обрада коже
Алпско скијање је врло раширен начин скијања на планинским падинама прекривеним снегом. Име је добило по Алпима, планинском венцу у Европи где је традиција таквог начина скијања и зачета. Иако је алпско скијање данас раширено у цијелом свијету и на свим континентима, назив се задржао до данас. Овај вид скијања врло је раширен вид рекреације али и један од стандардних олимпијски спортова на зимским Олимпијским играма.
Технике алпског скијања
Кроз историју су се технике алпског скијања често значајно мењале. Разлога за те промене било је више, осим саме домишљатости појединих учитеља скијања ту је и технолошки напредак материјала, облика и функционалности скијашке опреме, ниво уређености стаза, итд. Прва позната алпска техника је Lilefender, а добила је име по граду Лиленфелду. Реч је о техници скијања помоћу једног дугачког штапа, код којег скијаш забада штап у средиште завоја па се затим око њега ротира и на тај начин одређује смер скретања. Касније су скијаши врло брзо усвојили коришћење два краћа штапа а не једног дугачког. Пуно је ширу примену доживела тзв. Алберг техника коју је раних година 20. века представио Аустријанац Ханес Шнајдер. Треба истакнути и Норвежанина Сондре Норхајма, који је конструисао скијашки вез који је омогућио боље управљање скијом, и то техником која се данас назива телемарк. Даљи напредак технологије, посебно квалитет скија и њихових ивица, омогућиле су модерније алпске технике као што су преступна техника и карвинг. Данас у такмичарском и рекреативном алпском скијању преовладавају карвинг, и код мањег броја скијаша преступна техника.
wikipedia
Википедија на српском језику — 10 година са вама!
180.000+ чланака • 117.000+ регистрованих корисника • 17 милиона прегледа месечно
Википедија је пројекат енциклопедије слободног садржаја на Интернету који развијају добровољци уз помоћ вики софтвера. Чланке на Википедији може мењати свако са приступом Интернету.Википедија на српском језику има преко 180.000 чланака.Она је Вики, по томе што је може изменити било ко.
Википедија је ресусрс изузетно богат бројним садржајима и информацијама из најразличитијих области.Аутор википедије може да буде било који регистровани корисник па самим тим информације које се налазе у њој не могу се сматрати потпуно поузданим.Постоји доста материјалних грешака али са обзиром да се чланци у енциклопедији веома често ажурирају то није велики проблем.Сајт је веома стимулишући ,веома је допадљив и прегледан.Мислим да је веома користан извор знања како за ученике тако и за њихове наставнике и професоре.Сајт је врло функционалан и странице се врло брзо и лако отварају.Уређивање чланака
Из Википедије, слободне енциклопедијеЗа разлику од традиционалних енциклопедија, Википедија користи отворени вики модел. Осим неколико чланака које су често мета вандала, свако може уређује анонимно или као регистровани корисник. Изузетак је једина Википедија не енглеском језику на којој анонимни корисници не могу да започињу нове чланке. Чланке не поседују њихови творци, нити било који други уредници или неки признати ауторитет. Садржај чланака код спорних тема се одређује консензусом.
Када се направе измене на чланку, оне не пролазе кроз провере од стране других уредника и оне одмах постају видљиве, без обзира да ли садрже неку грешку или су чисте бесмислице. Иако се ове грешке пре или касније пронађу, неколико википедија (нпр. немачка, руска и мађарска) користи систем „стабилних верзија“ чланака, које омогућавају читаоцима чланке који су прошли кроз неки степен провере. Чланци који су често били мета вандала (нпр. чланак о Џорџу Бушу на енглеској Википедији) су били годинама делимично или потпуно закључани тако да су их само уредници са администраторским правима могли уређивати. Од јуна 2010. неке википедије су укинуле оваква строга ограничења, и уместо њих увели нови систем „измена у току“. За разлику од стабилних верзија, овај систем се примењује само на чланке који су честа мета вандала и ратова измена, а измене мора да потврди афирмисан уредник википедије пре њиховог објављивања.
Уредници, без обзира да ли су регистровани или не, могу да користе могућности које им пружа софтвер који покреће Википедију. „Историја“ странице која је везана за сваки чланак бележи сваку претходну измену и уредника који ју је направио, мада се измене са клеветничким садржајем, правним претњама и кршењем ауторских права могу накнадно уклонити. Ова могућност олакшава поређење старих и нове верзије чланака, поништавање промена које неки уредник сматра непожељним или да се врати изгубљени садржај. „Странице за разговор“ које су такође придодате сваком чланку се користе за координацију рада више корисника. Редовни корисници често одржавају своје спискове надгледања странице које су им интересантне, тако да могу да прате све скорашње измене на тим чланцима. Рачунарски програми који се називају интернет ботови се нашироко користе за уклањање вандализама чим се начине, да се исправе честе правописне и граматичке грешке или да се направе масовни уноси чланака користећи доступне статистичке податке.
ГЛАВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ :
Постоје три главне карактеристике пројекта Википедије, које заједно уређују њену улогу на интернету.
1.Она јесте, или покушава да буде, углавном енциклопедија.
2.Она је Вики, по томе што је може изменити било ко (осим избачених корисника).
3.Она је слободна и употребљава ГНУ-ову Лиценцу слободне документације.
Када се говори о вишејезичким Википедијама, важно је напоменути да не постоје националне Википедије. Из тог разлога не постоји ни аустријска ни аустралијска ни британска Википедија, него Википедије на немачком и енглеском језику.
Када сте на страници коју желите уредити, кликните на иконицу уреди која се налази на врху странице
Уређивање текста
Када кликнете уреди, појавиће се текст дотичне странице у оквиру за измену, где можете уређивати текст до миле воље.Уопштено
Након што сте унели све измене, упишите у мало поље испод оквира за измену (тамо где пише "Уопштено") какву сте промену извршили (будите кратки!) - тај опис ће се појавити на страници Скорашње измене. Затим кликните на дугме Сними страницу. Страница ће тада бити снимљена на Википедији.
ПРЕПОРУКА: Ако намеравате да правите веће измене или пишете дужи текст, боље је да прво копирате стари текст странице на свој рачунар (у Notepad или неки други програм за уређивање текста), тамо га уредите, а затим коначну верзију ископирате у оквир за измену текста странице. То је корисно и зато што онда можете чувати своје текстове на свом рачунару, па можете писати допуне и када нисте повезани на интернет.
Преглед пре снимања промена
Када сте завршили са променама, обавезно кликните на дугме Прикажи претпреглед, које се налази испод оквира за измену. То дугме ће вам приказати како ће изгледати нови текст када га снимите. Ако нисте задовољни, наставите са изменама, а онда поново кликните Прикажи претпреглед.
За напредне
Након што створите и снимите нову страницу, добро је учинити следеће:
На тој страници кликните на текст Шта је повезано овде на дну странице како бисте проверили има ли чланака који већ воде на њу и користе ли ти чланци исто значење као оно које сте ви навели;
Проверите на Гуглу све странице на Википедији на српском језику где се спомиње име ваше странице (вашег чланка), па можете на тим страницама направити везепрема својој страници/чланку.
Проверите има ли чланака на исту тему на другим језицима Википедије и онда их ставите као интервики на своју страницу.
Обликовање чланака
За уређивање интернет страница обично је потребно познавање HTML-а, али на Bикипедији то није потребно. Потребно је само упознати се са једноставним и занимљивим системом по ком се обележава текст који је потребно обликовати, и на тај текст се примењују кориговања.
Вики обликовање
Писање чланака на Википедији разликује се од писања у уређивачима текста типа OpenOffice или Microsoft Word (где примењујемо стилове, и на екрану видимо како ће текст изгледати исписан на папиру). Текст се уређује бирањем опција из радне табле.
Википедија користи једноставан систем означавања, који ћемо сада објаснити детаљније.
Радна Табла
Радна табла има три засебне опције. Напредно, Посебни знакови, и Помоћ. Свака од опција отвара нови подпрозор у ком се налази низ релевантних могућности.
Напредно
Одељак Напредно садржи низ најчешће коришћених опција.
Обележите текст на који желите да примените измене, и кликом на неку од опција, у свој текст убаците вики форматирање. За даља објашњења пратите упутство до краја.
Употреба датотеке
Следеће странице користе ову датотеку:
Посебни знакови
Одељак Посебни знакови садржи низ светских писама и симбола која се могу користити у Википедији.Употреба датотеке
Следеће странице користе ову датотеку:
- Википедија:Упутства/Обликовање чланака
Још писама и симбола можете пронаћи испод дугмета "Сачувај страницу".Помоћ
Одељак Помоћ садржи опис опција за обликовање текста, уз визуелни приказ како се текст треба обликовати, и како то обликовање изгледа у финалном тексту.
За даља упутства око укључивања Викивеза у ваше чланке, кликните овде.
Викивезе
Викивезе су важан део Википедије.
Википедија није папирна енциклопедија, па циљ није само написати добар чланак и употпунити га с понеком лепом сликом, него га је потребно и повезати. Ово је интернет енциклопедија која се користи преко интернет претраживача, и ако ваш текст повежете са релевантним чланцима на википедији, онај ко чита чланак моћи ће на једноставан начин добити додатне информације у само пар кликова мишем (сетите се како је то изгледало кад сте листали речник страних речи и истовремено проучавали неколико свесака опште енциклопедије - није баш лак задатак).
Како стављати везе
Ставите реч (или појам) између двоструких угластих заграда:
Песак
Можете поставити и везу у неком од падежа, па кад се чланак зове Чешка, а ви пишете о Чешкој, то се ради овако:
Чешкој
Између угластих заграда иду оба облика одвојена вертикалном цртом (pipe знак или усправна црта - постоји доле у оквиру Убаци:).
Постоје и спољашње везе
Ако желите упутити на неки садржај који се не налази на страницама википедије, користићете спољашње везе:
[http://www.google.com/ Гугл претраживач]
Спољашње везе користе једноструке угласте заграде и нема усправне црте између УРЛ-а и описа везе.
Треба имати меру
- Веза у чланцима не сме бити премало (ни један чланак не би требало да буде без иједне везе), али ни превише (отежавају читање чланка уколико их је превише).
- Везе стављајте на појмове који се обично налазе у енциклопедијама и лексиконима
- У тексту чланка обично користимо само унутрашње везе (или викивезе - оне које показују на чланке на википедији), док се списак спољашњих веза обично ставља на крај чланка.
ВикивезеВикипедија на српском језику
Из Википедије, слободне енциклопедије(преусмерено са Српска Википедија)
Википедија на српском језику||||
||
Историја
Изглед главне стране 18. децембра 2005.
Изглед главне стране 06. октобра 2011.
Википедија на српском језику је настала 16. фебруара 2003, заједно са Википедијом на хрватском језику. Пре тога је постојала заједничкаВикипедија на српскохрватском језику.
Анонимни корисник са ИП адресом 80.131.158.32, могуће из Фрајбурга у Немачкој, 22. априла 2003. превео је већи део главне стране са енглеског језика, а 24. маја исте године Никола Смоленски је довршио превод. Филип Брчић је 26. јуна у 02:31 направио први чланак, FDL.
Током септембра 2003. Никола је сређивао главну страну и постављао основни ниво чланака, а у октобарском Свету компјутера изашао је његов чланак о викијима и Википедији[3] после чега су корисници почели да пристижу, што анонимни, што пријављени. У октобру је Никола превео и кориснички интерфејс на српски језик.
Чланци су на почетку били писани само ћирилицом, а од 3. марта 2006. је уведен софтвер који је пресловљавао текст са ћирилице на латиницу и обрнуто, па је и латинично писмо постало равноправно.
Варијанте
Српски језик користи два писма, ћирилицу и латиницу, као и два изговора, екавицу и ијекавицу. Комбинацијом писма и изговора добијају се 4 варијанте (ћирилица-екавица, ћирилица-ијекавица, латиница-екавица и латиница-ијекавица), које су потпуно равноправне у српском језику.Када је википедија на српском језику основана, користила је ћирилично писмо и оба дијалекта. Пошто се оба писма подједнако користе, чињени су покушаји за паралелно коришћење и ћирилице и латинице. Први покушај је био прављење бота који би вршио динамичку транслитерацију сваког чланка. Направљено је око 1.000 дуплих чланака, али је акција обустављена због техничких проблема и чланци су побрисани. Заједница је одлучила да је модел Википедије на кинеском језику бољи. После неколико месеци, софтвер је завршен и сада сваки корисник има могућност да мења варијанте користећи картице које се налазе на врху сваког чланка. Википедија на српском језику користи и специјалне ознаке (тагове) за речи које не треба да мењају писмо (имена на другим језицима, цитати, итд). Специјалне ознаке које се користе за спречавање транслитерације су:
Транслитерација из ћирилице у латиницу и обрнуто функционише, док је екавско-ијекавска варијанта много сложенија и њена имплементација још увек није завршена. Сматра се да ће некада, када то буде могуће, читаоци моћи да бирају и изговор, поред писмаСадржај
50 најпосећенијих страница у децембру 2010. години
јубиларни логотип
Википедија на српском језику тренутно има 182.226 чланака. Праг од 100.000 чланака је прешла 20. новембра 2009. године.
Дана 20. новембра 2011. године википедија на српском језику добила је 150.000. чланак.
Због сличности српскохрватских језика, једна од одлика ових Википедија је копирање и прилагођавање чланака са једне верзије Википедије на другу.
Студенти неколико факултета (Факултета за физичку хемију, Математичког факултета, Филозофског факултета и Факултета организационих наука изБеограда и Електротехничког факултета из Подгорице) су своје семинарске радове радили на Википедији.
Ова Википедија има политику доктрине изузећа, која регулише употребу неслободног материјала у уско ограниченом скупу случајева.
Аутоматски унети чланци
Раст броја чланака од октобра 2005. до маја 2009.
Када је 2006. године аутоматски уз помоћ ботакорисника Милоша Ранчића унето око 12.000 чланака о француским општинама, јавио се проблем у заједници због неслагања великог броја чланова са тим процесом. Проблем је био у томе што је већина наслова тих чланака остала у оригиналу нафранцуском језику. Транскрипција се одвијала веома споро, али је завршена у фебруару 2010. године.
Бот Николе Смоленског је 10. октобра 2006. унео 1.570 чланака из Речника социјалног рада за који је његов аутор Иван Видановић дао дозволу да се објави на Википедији под ГНУ лиценцом.
Током септембра и октобра 2007. унети су подаци о више од 4.300 насељених места у Србији и 1.250 у Црној Гори путем бота корисника Филипа Маљковића, према подацима Републичких завода за статистику из Београда и Подгорице. Већ постојећи чланци о насељима (око 1.600 у Србији и око 80 у Црној Гори) су проширивани подацима из аутоматски генерисаних чланака.
Од 13. до 17. јула 2009. унесени су подаци за око 2.400 вештачких сателита програма Космос. Коришћени су подаци са веб-сајта НАСА који се налазе у јавном власништву. Податке је унео корисник Мирослав Ћика преко свог ботовског налога.
У склопу обележавања Међународне године астрономије, покренуто је затим неколико масовних уноса у вези са небеским телима. Током августа 2009. унети су подаци за око 7.840 чланака оНГЦ космичким објектима дубоког неба из астрономског Новог општег каталога. Корисници Sich, Ivan25 и XZ су радили на припремању астрономских података, а корисник Мирослав Ћика на њиховом програмирању за унос. У септембру су истим ботом додати и небески објекти изИндекс каталога, укупно око 5.400, док су у октобру прављена преусмерења и вишезначне за чланке астрономских каталога. Унос 5.000 чланака о астероидима је извршио исти корисник ботовским налогом, од 3. новембра до 1. децембра 2009. године.
У јануару 2010. унесени су чланци за око 4.400 животињских и биљних врста са Црвене листе ИУЦН. Корисници Metodicar, Zrno, SmirnofLeary, Мирослав и други су радили на припреми уноса.
У јуну 2010. је унето око 1.200 чланака о разним рачунарима.
Цели септембар и део октобра 2010. су вршене опсежне припреме за масовни унос немачких општина и уз то потребних техничких страна (шаблона, преусмерења, вишезначних одредница и сл), који је трајао од 9. до 11. октобра. Све транскрипције назива општина и округа су биле унапред припремљене. Уносом је започето 11.429 чланака о немачким општинама, направљено 308 шаблона о окрузима и око 15.000 преусмерења и вишезначних одредница. Поред носиоца пројекта корисника Кастера и његовог јава бота, у реализацији су учествовали и корисници Sly-ах, Филип Маљковић, Maduixa, Alexmilt, Јакша, Ivan25 као и анонимни корисник 91.150.119.76.
Статистика
Награда „Веб феста“
Према одлуци стручног жирија „Веб феста“, Википедија на српском језику је проглашена за најбољи сајт у области едукације за 2009.[8] и том приликом је Горану Обрадовићу, представнику Викимедије Србије, уручена пригодна плакета и статуа.
Заједница
Трећа регионална Викимедијина конференција
Галерија
Промотивна кампања српске Википедије
СЛИКЕ
У овом упутству објашњено је како се слике убацују у Википедијине чланке. То је једно од најчешће
постављаних питања. Такође постоји и**страница са проширеном синтаксом**. Упутство се односи како на слике које су послате на Википедију, тако и на оне које се налазе наВикимедијиној остави.
Уколико Вам је потребна помоћ у вези са слањем или одабиром адекватне слике за чланак, погледајте правила о коришћењу слика истилски приручник. На већини интернет сајтова слике су заштићене ауторским правима и не би требале да се преузимају и шаљу овде. Молимо Вас да слике шаљете у што већој резолуцији, али да величина појединачне слике не прелази 100 мегабајта.
Пре него што додате слику у чланак, погледајте њену страницу са описом како бисте се уверили да је дефинисан статус ауторских права, по могућству у виду одговарајуће лиценце
Умањени приказ слике
Слика може да се дода у чланак на следећи начин: [[Слика:...|мини|...]] као што је приказано испод. (уместо „Слика:“ може да се користи и „Датотека:“, „File:“ или „Image:“ - уредницима је остављено да изаберу коју од тих варијанти ће користити.) Помоћу опције „мини“ добија се умањена верзија слике, чија величина се разликује од величине оригинала. Постоји још неколико опција помоћу којих је могуће утицати на положај и величину слике.Приказ на левој страни
Слике се подразумевано приказују на десној страни, са текстом који их окружује. Међутим, помоћу опције „лево“ слика може да буде приказана и на левој страни:
Горњи текст убацује слику која се зове „Wikipedesketch1.png“, а коришћене су опције „мини“ и „лево“, алтернативни текст „Нацртана стонога чита књигу и куца на лаптопу.“ и опис „Википедијанац уређује чланак.“ Читалац може да кликне на слику или на иконицу
Алтернативни текст је намењен слабовидим читаоцима. Често чланак и текст испод слике не описују саму слику на прави начин. Због тога може да се користи алтернативни текст, који треба детаљно да опише конкретну слику.
Испод је приказана иста слика и произвољни текст (тзв. „lorem ipsum“) у другој боји, да би се видело како је текст распоређен у односу на слике:
Избегавајте да се у чланцима позивате на слике „са леве стране“. Положај слика се разликује код верзије Википедије за мобилне уређаје, а и бесмислено је за људе који читају чланке помоћу софтвера за слабовиде. Уместо тога, користите описе испод саме слике.
Приказ на десној страни
Слике се подразумевано приказују на десној страни:
[[Слика:Wikipedesketch1.png|мини|alt=Нацртана стонога чита књигу и куца на лаптопу. Избегавајте да се у чланцима позивате на слике „са десне стране“. Положај слика се разликује код верзије Википедије за мобилне уређаје, а и бесмислено је за људе који читају чланке помоћу софтвера за слабовиде. Уместо тога, користите описе испод саме слике.Чланци на Википедији су организовани на три начина према: степену своје написаности, теми и нивоу приступа потребном за уређивање. Најбоље написано чланци се називају „изабрани чланци“ и они се се показују на главној страни Википедије. Википројекти су места за координацију рада на некој теми. Википедија такође користи Приручнике стила, који одређују на пример да се у првој реченици сваког чланка, наслов чланка мора бити написан масним словима, итд.Википедија има велику могућност примене и у настави.Даје нам могућност да употребимо обиље информација како би проширили садржај који већ презентујемо ученицима.----=== === ====== === ===Ево једног примера примене у пракси у настави физичког васпитања.Кратко теоријско предавање на тему: "Историја кошарке" нпр.у завршном делу часа:-Почетком децембра 1891, Џејмс Нејсмит, канадски лекар Универзитету Мекгил и професор физичког васпитања на Колеџу Спрингфилд, осмислио је нову игру на затвореном терену која би служила за одржавање кондиције ученика током дугих зима. Одбацио је многе предложене игре с објашњењем да су прегрубе или непотпуне, и на крају је модификовао дечју игру Патка на камену, прилагодио је неколико спортова у једну целину и написао је једноставна правила. Кош је ставио на висину од 3,05 метара. Тај кош се разликовао од данашњег по томе што је имао чврсто дно, док данашњи кошеви имају мрежицу која пропушта лопту. Док су кошеви имали чврсто дно, сваки пут након постигнутога коша лопте су се морале избијати из коша. Нејсмитова нова игра била је врло слична рукомету који је настао отприлике у исто време као и кошарка, крајем 19. века
=
Кошарка се прво играла с фудбалском лоптом. Прве лопте израђене искључиво за кошарку биле су смеђе, што је била уобичајена боја све до педесетих 20. века када је Пол Тони Хинкл, у потрази за лоптом која би била уочљивија, у употребу увео наранџасту лопту, која је и данас стандардна.Вођење или одбацивање лопте од подлоге (енлески: dribling), није било предвиђено првим правилима. Предвиђено је било само додавање лопте између саиграча одбацивањем лопте од подлоге. Додавање лопте био је први пример кретања лопте. Вођење је постепено нашло пут до кошарке и постао дозвољен, међутм, није се превише користио због неправилног облика тадашњих лопти и њиховог неправилног одскока. Тек је средином педесетих вођење постало популарна метода баратања лоптом, што је било условљено побољшањем њених својстава за што је заслужан Пол Тони Хинкл...(преузето из Википедије:Историја кошарке)Универзитетска кошаркаЏејмс Нејсмит и Сенда Беренсон су имали пресудну улогу у настанку универзитетске кошарке. Нејсмит је био тренер Универзитета Канзаса шест година пре препуштања места тренеру Фогу Алену. Нејсмитов ученик Амос Алонсо Стаг представио је кошаркуУниверзитету Чикага, док је Адолф Рап, Нејсмитов студент у Канзасу, остварио изврсне успехе са Универзитетом Кентакија. Универзитет Калифорније и Школа Мис Хед су 1892. одиграле прву женску утакмицу између образовних установа. Беренсине бруцошкиње су играле против друге године у првој женској колеџ утакмици на Смит колеџу 21. марта 1893. Исте године су жене на колеџима Маунт Халиок и Софи Њуком колеџ (који је тренирала Клара Грегори Бер) су почеле да играју кошарку. До 1895. кошарка се проширла на колеџима и на друге савезне државе САД, укључујући Велесли, Васар и Брин Маур. Прва међуфакултетска утакмица за жене одиграна је 4. априла 1896. између Стенфорда и Берклија. Свака екипа се састојала од девет играчица, а резултат је био 2-1 за Стенфорд. Након успеха женске свеучилишне кошарке дошло је до успоставе бројних мушких клубова. Колеџи, укључујући Универзитет Чикага, Колумбија универзитет, Дартмут колеџ, Универзитет Минесоте, Америчку морнаричку академију, Универзитет Јуте и Универзитет Јејл су 1901. почели да организују утакмице мушкараца. 1910. године, честе неправде на кошаркашким утакмицама су навеле тадашњег америчког председника Теодора Рузвелта да предложи формирање извршног тела.
=
=
МЕЂУНАРОДНА КОШАРКА кошаркашка федерација (фр. Federation Internationale de Basketball Amateur)
Кошарка је први пут уврштена на Летње олимпијске игре 1936, иако је демонстративни турнир одржан још 1904. На овим такмичењима су углавном доминирале Сједињене Државе, које нису освојиле само четири олимпијска турнира, а први пораз је био у контроверзној финалној утакмици против Совјетског Савеза на Олимпијским играма 1972. у Минхену. Прво Светско првенство у кошарци за мушкарце је одржано у Аргентини. Три године касније, прво Светско првенство у кошарци за жене је одржано у Чилеу. Женска кошарка је уврштена на Олимпијске игре 1976., са тимовима Бразила и Аустралије које су били највећи ривали Сједињеним Америчким Државама.Кошарка у Србији
Прву кошаркашку лопту у Србију донео је 1923. године из Америке Вилијам Виланд, представник добротворне организације „Војска спаса“. Виланд је у Београд стигао са задатком да учитеље, наставнике и професоре београдских школа упозна са званичним правилима кошаркашке игре. У пратњи госта из Америке, у служби преводиоца, била је Драгица Поповић из Црвеног крста Београда.Домаћини су били изузетно заинтересовани за ову посету. Семинарима г-дина Виланда присуствовао је велики број знатижељника, који су желели да се упознају са њима до тада потпуно непознатом игром.У знак велике пажње и посебног пријатељства, Виланд је г-ђи Поповић, која га је пратила током његове кратке посете Србији, поклонио кошаркашку лопту. Према свим историјским сведочанствима, то је била и прва кошаркашка лопта која се појавила у Србији.Прва комплетна правила кошаркашке игре штампана су у Београду 1924.Википедија је ресурс веома богат садржајима из области спорта који могу бити врло корисни како наставницима физичког васпитања тако и ученицима који покажу жељу да прошире своје знање из неке посебне спортске гране.
Вандализам
Велики проблем Википедије је вандализам, који доносе разни вандали. Они често праве бесмислене и увредљиве измене на слободним Википедијиним чланцима. Отворена природа модела уређивања је главна тема већина критика Википедије. Због тога, читалац никад не може бити сигуран да неки чланак није компромитован уношењем нетачних података или уклањањем најважнијих информација.Најмање неколицина корисника (ако не стотине или више у неким случајевима) генерално дневно прати измене на одређеним чланцима. Вандализам на чланцима обично не траје дуже од неколико минута у зависности од броја корисника на одређеној Википедији. Очигледне вандализме је лако уклонити из Википедијиних чланака, јер се претходне верзије чланака чувају. У пракси, средње време потребно да се пронађе и исправи вандализам је врло кратко, обично пар минута[10][11], али у једном широком извештаваном инциденту, лажне информације о умешаности у атентат на Џона Кенедија су убачене у биографију америчког политичара Џона Сигенталера и остале су непримећене четири месеца. Починилац овог инцидента, који је унео нетачну информацију као нерегистрован уредник, је на крају пронађен праћењем његове ИП адресе.[12][13] Ово је изазвало промену Википедијиних правила, и утицало је посебно на пооштравања услова проверљивости код биографија живих особа.
Џон Сигенталер
Отворена структура Википедије је чини лаком метом заинтернет тролове, спамере и оне који заговарају неку агенду. Уочено је да неке организације (на примерСајентолошка црква) и политичари (нпр. чланови америчког Представничког дома) додају информације у чланке, а Мајкрософт је понудио финансијски подстицај за рад на одређеним чланцима. У августу 2007. веб-сајтWikiScanner је почео да прати изворе измена на Википедији од стране анонимних уредника. Програм је открио да су многе такве измене извршиле компаније и владине агенције мењајући садржај у чланцима који се односе на њих, њихово особље и њихов рад.
Википедија се од напада брани на више начина и техника. У ово спадају корисници који патролирају измене, ботови који су пажљиво програмирани да откривају нападе и да их решавају аутоматски или полуаутоматски, филтере који упозоравају уреднике да праве непожељне измене, блокирање прављење веза ка одређеним веб-сајтовима, блокирање измена са одређеног налога, ИП адресе или опсега адреса. На странице које су под честим нападима, може се применити полу-заштита да је само афирмисани корисници могу уређивати или у крајњем најосетљивијем случају, потпуна заштита да само администратори могу да мењају странице. Такве заштите се користе ретко, обично за кратак временски период у ком се верује да ће нападач наставити са нападима.
Портал Спорт
Овај портал направљен је википедијанцима које занима спорт. Овде можете наћи линкове ка најинтересантнијим темама и новостима из спорта. Такође овај портал има за циљ развој чланака из ове области на српској Википедији.
Спорт је део физичке културе, који служи за развијање тела, побољшање физичких способности, развијање такмичарског духа ...
Eвo кратког предавања о обућарству:
Обућарство
Из Википедије, слободне енциклопедијеСкочи на: навигација, претрага
Дубоке ципеле
Обућарство је занат прављења и поправке обуће. Обућар је особа која се бави обућарством. Постоје две врсте обућара:
- Ципела се састојала од доњег дела званог „ђон“ и горњег дела по имену „лице“. Оба дела су се радила од чисте коже. Прво се шило лице а онда се зашивало, ручно за ђон. Тај тип ручно спојеног лица и ђона специјалним концем се звало „рам шивен ђон“.
Људи скромнијих могућности су на ђон стављали "блокеје“ комад метала закован на ђон на местима испод прстију и пете ципеле.Ципеле су се чистиле „ималином“ а имати прљаве ципеле је била срамота. „Погледај му обућу, па га пусти у кућу“.
И овде је индустријска производња учинила своје. Производња ципела по мери више готово да не постоји а и „крпа“ је све мање јер су нови ђонови од синтетичких материјала веома издржљиви. Данас се још само ту и тамо залепи по нека потпетица јер је готово јефтиније купити нову ципелу него поправљати стару. А и те старе нису као оне ... некад. Тако да је трајност поправљене ципеле релативно кратка. Наравно ни блокеје више нико не ставља.
Обућа настала од тениских патика је умногоме потиснула класичну ципелу.
П Е Д А Г О Г И Ј А
Педагогија
Школски час
Педагогија је наука чије су области изучавања васпитање иобразовање. Сам термин се различито дефинисао у различитим периодима, што указује на развој саме науке кроз људску историју.
Школски час у једном селу у Индији.
Реч педагогија потиче из грчког језика настала у доба античких држава и састављена је од две речи — pais, paidos што значи дете, односно дечак, и ago, agein што значи водити. У почетку је овај термин имао дословно значење — означавала је роба који је водио дете од куће до места где се тадашња омладина окупљала ради стицања образовања. Тај роб се звао педагог, тј. онај који води дете.[1] Међутим, према неким теоретичарима, роб се није бринуо само о сигурности детета на путу од куће и до ње, већ се бринуо и о његовом понашању.[2] За разлику од дечака, девојчице су остајале са својим мајкама у кући.
У старом Риму се значење појма педагог (лат. paedagogus) мења, те се сада односи на ученог роба, најчешће Грка, који подучава децу. Већ тада, као и касније, сам термин „вођење“ се мења из дословног у пренесено значење; педагог је онај који усмерава, образује и васпитава[1].
Данас се термин педагог може дефинисати у ширем значењу и подразумева све оне који се на неки начин баве васпитавањем деце (ту се убрајају и родитељи и када не поседују адекватно педагошко знање) и у ужим значењима, где се мисли само на лица која се професионално баве васпитањем деце, односно наставнике. Из овог термина, изведени су и уврежени други, блиски термини попут педагошких радника, педагошке установе, педагошке мере итд. У различитим језицима термин педагогија има различита значења, што је донекле у вези са самим термином, али и различитим гледиштима на саму науку.[1]
Педагогија као наука
Педагогија је настала из потребе за систематичним прикупљањем и уопштавањем искустава изнања у вези са васпитањем и образовањем. Одређивање предмета проучавања педагогије, као и методологије није једноставно јер се и друге друштвене науке баве друштвом, друштвеним феноменима и праксом, често нераскидиво повезаним са васпитањем. Због тога постоје неслагања међу различитим ауторима, не само у вези са предметом проучавања и избором методологије, већ постоји и недоследност у коришћењу стручне терминологије.[1]Педагошки правци
Веома је много линија развитка педагошке идеје и оне се међусобно донекле поклапају, али има и таквих које се међусобно искључују. Различити теоретичари су дали класификације тих праваца.[1]Пољски педагог Богдан Суходолски све правце своди под „две педагогије“ које су у међусобној „борби“. Прва, „педагогија есенције“ је окренута ка будућности и даје слику васпитаника какав би он требало да буде. Друга, „педагогија егзистенције“ је окренута ка садашњости и поставља питања какав васпитаник заиста јесте. Међутим, између ова два правца могући су и компромиси, поготово у модерној педагогији.[3] Чехословачки педагог Франтишек Сингуленаводи више могућих класификација, али се опредељује за ону која разликује једанаест праваца, међу којима су прагматична, експериментална, психоаналитичко-индивидуална, па и фашистичка.[4] Француз Жан Вијал не даје конкретну поделу праваца, али разграничава факторе који утичу на развој педагогије. То су технопедагогија, педоцентризам (заправо спој ове науке са биологијом и психологијом) и социоцентризам који наглашава важност социјалних фактора у васпитању.[5] Американац Ф. Мајер даје поделу само педагогије на тлу САД коју назива теоријом васпитања. Он наводи, између осталих, идеалистичку, неореалистичку, перениалистичку, есенцијалистичку и друге, а као најновију егзистенцијалистичку концепцију васпитања, односно педагогију.[6] Његов земљак, Брамелд, тврди да у САД постоје четири главна правца: есенцијалистички, перениалистички, прогресивистички и реконструктивистички, који заправо чине два пара због сличности међу собом. Такође наводи и шест праваца који утичу на ова четири, мање или више их мењајући.[7]
Педагошке дисциплине
Подела научних дисциплина може да буде различита, јер може да се изврши према вишекритеријума. Уколико се као критеријум узме време, тада се педагогија може поделити на савремену, односно општу и историју педагогије. Критеријум може да буде и узраст, па се тада дели на васпитање младих (које подразумева предшколски и школски узраст) и васпитање одраслих, односно андрагогија. Сама андрагогија се даље дели на војну, привредну, школску и пенолошку. Из основно-, средње- и високо-школске педагогије, које припадају области васпитања младих, развија се дидактика и методика појединих предмета. Уколико се као критеријум узме место где се педагошка делатност одвија, општа педагогија се дели, осим на предшколску и школску и на ваншколску, интернатску и породичну. Ниједан критеријум за поделу не може у потпуности да прикаже систем педагошких дисциплина, због комплексности саме васпитне делатности, па се прибегава комбинацији тих критеријума. Једна важна дисциплина која се на тај начин издваја је специјална педагогија која се примењује у раду са васпитаницима који су физички и/или психички ометени у развоју. Она се даље може поделити на сурдо, тифло, олигофрену, орто и логопедију. Нису све научне дисциплине једнако развијене. Рецимо, дидактика је веома развијена, али је пенолошка педагогија знатно мање.[1]Историјат
Дрворез из 1487.
Античко доба
Првa разматрања педагошке теорије су дали још антички филозофи, посебно софисти, попут Сократа,Платона и Аристотела. Платон је рецимо, своје виђење система образовања и васпитања дао у делу „Држава и Закони“ и то виђење је билоидеализовано и у складу са тадашњим устројством државе. Слична виђења су имали и други наведени филозофи и она су се тицала искључиво робовласничке омладине и била усмерена ка интересима владајуће класе. Без обзира на то ограничење, ова разматрања су допринела развитку педагогије, јер су наметнула потребу за целовитим системом образовања, васпитањем деце од најранијег узраста и људима који ће се професионално бавити образовањем, а давала су и на значају самом васпитању и улогама игре и прича у процесу образовања.[1] У старом Риму издваја се теоретичар Квинтилијан који посебну важност даје развијању говорништва и методама васпитања.[8]Средњи век
Доба феудализма није донело већи помак у педагогији. Доминирало је учење напамет црквенихдогми, а централна фигура је био учитељ — „magister dixit“ био је принцип којим се знање своди на оно што говори учитељ. Потребе детета, као и његове могућности нису биле важне, а циљ васпитања била је „припрема“ за живот након смрти и у складу са тим деца су васпитавана да буду покорна, а као најчешће средство постизања покорности ученика коришћена је физичка казна.[1]Ренесанса
Ренесанса је, између осталог, донела и процват педагошкој мисли. Истичу се Виторино да Фелтре, Еразмо Ротердамски, Лудвиг Вивес, Франсоа Рабле и други. Оно на чему хуманисти посебно инсистирају је обогаћивање садржаја о којима ће се учити, посебно природних наука иисторије које су у претходном периоду биле запостављене, нове методе васпитавања, другачији однос према детету, чије потребе и могућности сада постају важне, увођење обавезног физичког васпитања итд. Томас Мор даје своје утопијско виђење васпитања које је послужило као основа будућем социјалистичком поретку.[1]Нови век
На прелазу из средњег у нови век издваја се чешки педагог Јан Амос Комненски (1592—1670), који је не само теоретичар, већ и човек који је радио на остварењу својих концепција, те своје идеје и практично проверио и тако их учинио животним. У својим идејама он пропагира потребе широке народне масе тако што спаја натуралистичку филозофију ренесансе и материјалистичкипоглед филозофа Франсиса Бејкона. Комненски се може сматрати оснивачем дидактике и његово дело „Велика дидактика“ (лат. Didactica magna) једна је од првих целовитијих педагогија. Посебно је заслужан за увођење разредно-предметно-часовног система као и одређенихпедагошких принципа које је и поткрепио аргументима. Написао је и многе уџбенике који су се дуго времена употребљавали у Европи, а такоже је помагао и организацију образовања у многим земљама, као што су Енглеска и Шведска. Ипак, његов концепт васпитања није ослобођен верског утицаја, посебно у домену моралног васпитања.[1]Педагогија у капитализму
Споменик Песталоцију у Цириху.
Педагогија је попут других друштвених наука, а можда и више од њих, пролазила кроз све етапедруштвеног развитка буржоазије. У почетку, педагогијом су се бавили углавном филозофи, те се највише разматрају они проблеми у педагогији који су истовремено могли да буду и предмет филозофских концепција. Малобројни су дали свој допринос развоју педагошких идеја и данас се сматрају педагошким класицима.[1] Један од најранијих представника је Џон Лок.[9] Он пре свега заступа интересе буржуаског друштва и њега не занима образовање ширих народних маса као Комненског. Он ставља акценат на садржај васпитања и његову улогу у развоју личности, али пре свега у породици, а не у школи. Од Комненског се разликује и у погледу моралног васпитања, јер извор моралних врлина види у потребама пословног човека и џентлмена, а не у Богу. Највећи допринос је дао у области теорије сазнања, јер је сматрао да формирање личности зависи од искуства, а не од „урођених идеја“, што га чини представникомемпиријске теорије о факторима развитка личности. У18. веку се издваја више филозофа који су дали допринос педагогији, као што су Хелвеције, Дидро иХолбах. Попут Лока и они су порицали урођене идеје и давали првенство чулном сазнавању индивидуе. Због тога су чак и прецењивали утицај васпитања. Залагали су се за изучавање природних наука, као и за умно и морално васпитање, али ослобођено религијског утицаја. Такође су школском васпитању давали предност у односу на оно које се стиче у породици. Ипак, ови француски материјалисти су у неким педагошким схватањима били екстремни.[1] Жан Жак Русо (1712 - 1778) се, пак, залагао за интересе ситне буржоазије, која је тада представљала средњи слој, демократско-либералнонастројен. Дао је, између осталог, теорије о слободном развитку и васпитању, о васпитању у природи, индивидуалном приступу детету, казнама путем природних последица, јер је био заговорник против физичког кажњавања, а истицао је и значај умног васпитања.[10] Његове идеје су биле недоследне и противуречне, а замерке су му и да је идеализовао природу детета, његово издвајање из друштва, несистематичност у стицању знања, лош став према женској деци итд. Ипак, имао је утицаја на касније педагоге, као што је Кант. Он је на Универзитету уКенингсбергу предавао и педагогију, као „практичну филозофију“. Он заговара неопходност васпитања у људском животу и дели га на пет компоненти: физичко, дисциплиновање, цивилизовање, умно и морално васпитање. Кант на васпитање не гледа као на пријатну активност за дете и централно место заузима дисциплиновање, односно навикавање на послушност, при чему је дозвољено и физичко кажњавање. Ипак свој став брани неопходношћу васпитања, јер се дете рађа са животињским особинама и потребно је да васпитањем постане човек. Кант је био против да се педагогија изгради као наука, јер је сматрао да она не може јасно да разграничи свој предмет проучавања у односу на друге науке, па самим тим може да има статус само теорије. Наиме, он је сматрао да су за циљеве, методе и средства васпитања већ задужене филозофија (односно етика) и психологија. Његов наследник на катедри, Јохан Фридрих Хербарт је напротив сматрао да педагогија може бити самостална наука ослањајући се на достигнућа поменуте две. Такође под утицајем Русоа, али са другачијим концептом од Канта је био Песталоци (1746-1827). Он уноси новину у моралном васпитању, које је несебично и заговара принцип природности у васпитању. Наиме, он заговара очигледност у учењу и важност посматрања и запажања света који окружује дете. По Песталоцију, то условљава развој разума,расуђивања и уопште интелектуалних способности. Осим принципа очигледности, он заступа и принцип самоделовања, индивидуалности и систематичности. Такође, покушао је да спојинаставу са производним радом. Крајем 18. и почетком 19. века јавља се још значајних педагога, нарочито у Немачкој. Адолф Дистервег (1790-1866) је био противник клерикализма, реакционарних пруских закона о школству и формализма у школи. Значајно је да се бавио проблемима образовања наставника, за којима се јављала све већа потреба због ширења мреже школа у тадашње време. За њих је написао и више уџбеника, а наглашавао је важност личности наставника у образовању. Фридрих Фребел (1782-1852) се бавио предшколским узрастом и започео је рад у области која данас представља дисциплину педагогије;предшколској педагогији. Иако постоје замерке на његова схватања, он је урадио и много позитивних ствари, као што је инсистирање на самоактивности и стваралаштву и важности игре у васпитању и остварио је јак утицај на касније педагоге у многим земљама. Чак се касније концепције засноване на његовим радовима и називају „неофребелизмом“. Већ поменути Хербарт је имао велики утицај педесетих година 19. века, иако су се његова дела појавила много раније. Његове идеје су биле прихваћене у многим земљама, а њихов утицај се осећао до тридесетих година 20. века. Читав педагошки покрет је познат као „хербартијанство“. Због свега тога, многи га сматрају највећим педагогом у историји, па чак и оснивачем педагогије као науке. Он је заправо и настојао да педагогију изгради као самосталну науку и то дедукцијом, па многи његове концепције називају „дедуктивном педагогијом“. Наиме, основни пут за изграђивање и конституисање педагошке науке по Хербарту је била дедукција, односно да једно педагошко начело произилази из другог, попут последице. Он је први који је настојао да јасно разграничи научни део педагогије од практичног, уз образложење потребе за постојањем и једног и другог. По ставовима, био је индивидуалиста, а његова теорија интелектуалистичка, на шта указује његово схватање сазнавања; да је оно субјективно, јер је резултат утицаја споља. Истовремено, оно је и самоспознаја душе, па има за циљ да развије форму мишљења, која је зато битнија него сам садржај сазнања. Оваква концепција педагогије је механицистичка и у њој доминира формални правац. Због своје привржености идејама Платона, а истовременим одбацивањем идеја Русоа, Хербарт је био омиљен међу фашистима у Немачкој, који су се позивали на идеје о васпитању са циљем послушности, неприкосновености ауторитета вође, дисциплинованости воље. Хербарт је инсистирао на одређивању циља васпитања, који је био идеалистички постављен. Да би се циљ постигао, потребно је применити три средства: управљање децом, наставу и дисциплиновање. Посебно се бавио проблемима наставе, којој је придавао велики значај, посебно средњошколској настави. По његовом мишљењу, настава мора да прође четири ступња: јасност, асоцијација, систем и метод. Иако је одлазио у шаблонизам и формализам, Хербарт је урадио много на унапређењу педагогије, а и издејствовао је да катедра педагогије на којој је предавао стекне равноправан статус са осталима. Хербартови следбеници су били бројни и међу њима се издвајају Цилер, Рајн, Стој и Вилман, али нису увек слепо следили његове идеје, већ су покушали и да их актуелизују. Међутим, јављали су се и правци супротстављени Хербартовим идејама. Један од значајнијих противника био је Ушински (1826-1870). Он је тежио да предмет проучавања педагогије повеже са тековинама више наука, између осталих иантропологије и физиологије. Саму педагогију је посматрао као вештину, веома блискууметности, која да би се постигла, потребан је широк спектар знања о ономе ко се васпитава (отуда уплив и биолошких дисциплина).[1]
Педагогија у социјализму
Развој социјалистичких педагошких идеја има више фаза; прва се види у делима неких утописта попут Томаса Мора и Томаза Кампанеле који су живели и стварали у 16. и 17. веку. Њихова дела су заправо описивање идеалног друштва које се базира на правичности и једнакости. У њима је описано и идеално васпитање које је једнако за све, без обзира на пол и друге разлике. У њиховом замишљеном друштву нема приватне својине, па трошкове образовања и васпитања младих сноси цело друштво. Захтевају образовање на матерњем језику, а оно треба да обухвати природне науке, односно да буде базирано на реалним предметима. Васпитање треба да буде умно, физичко, морално, естетско и кроз рад, јер је рад обавеза сваког грађанина.[11][12]Оно што они експлицитно не помињу, али што уочава Комненски је да кроз фаворизовање учења о реалним предметима заговарају принцип очигледности. Многи утописти који су дали допринос и развоју педагогије су се појављивали и током 17, 18. и 19. века, као што су Хартлиб,Џон Дјури, Вилијем Пети и други. Енглез Роберт Овен (1771-1858) и Француз Шарл Фурије (1772-1837) су осим теоријских разматрања, покушали и да практично реализују своје идеје. Они високо цене образовање, јер је управо оно средство којим се друштво може преобразити, без да се било ко оштети и да сви могу да осете благостање. Наиме, они не пропагирају револуцију као начин остварења својих циљева. Они су веровали да је човеков карактер условљен средином у којој живи и ради. Уколико би ти услови били идеални, људи би били добри, пуни љубави и поштовања за друге. Дакле, моћ васпитања је неограничена уколико се спроводи у адекватним условима. Да би доказали своју теорију, оснивали су и насеља по Европи, а касније и у САД, али је успех био тек делимичан. Овен је такође и друштвених предшколских установа. Пропагирају васпитање за колектив, кроз рад и за рад од најранијег могућег узраста, усавршавање одраслих, повремену промену занимања како би се избегла монотонија и повезивања наставе са индустријском производњом. Такође инсистирају на изучавању природних наука и то у природи и на реалним предметима. Заправо, они захтевају широко образовање за радничку класу, којој је исто било до тада ускраћено и истичу два принципа; очигледности и свесног усвајања знања, на којима темеље своју концепцију образовања.[1]Етјен Кабе је покушао даље да развије идеје својих претходника комуниста, такође без мењања самог друштвеног поретка. Он је осмислио комунистичку колонију названу „Икарија“.[13] Колонија је основана у Америци, али је доживела неуспех. Научно образложење социјалистичког образовања су касније дали Маркс и Енгелс, који су ценили радове поменутих утописта. Додуше, проблемима васпитања су се бавили кроз разматрања и критике буржоаског друштва, дакле не директно.[1] На васпитање и образовање су гледали као на оруђе класне борбе, па тиме указали на повезаност васпитања и друштва. Такође су указали и на повезаност васпитања и политике. Сматрали су да васпитање мора да има свестрани карактер, што у дотадашњем друштву није био случај. Пропагирали су идеје о обавезном, бесплатном и тако свима доступном образовању, које би требало да буде у вези са радом. Посебно су истицали значај перманентног образовања и тачно одређене улоге школе.[14] Први практични покушаји да се социјалистичке педагошке идеје реализују су учињени током Париске комуне 1871. године. Међу одлукама ове Комуне важне за педагогију су одвајање религије и школе (што је значило промену садржаја образовања), доступност образовања за све, истицање потребе образовања за одрасле, побољшање положаја наставника итд.[15] Лењин је такође дао свој допринос развоју социјалистичке педагогије, нарочито након октобарске револуције.[1] Идеје које је изложио биле су спајање наставе са производним радом кроз тзв. политехничко васпитање, а и у вези са улогом и одговорношћу наставника, садржајима образовања, омладинским организацијама итд.[16][17] Лењинова супруга Н. К. Крупска у свом делу „Народно образовање и демократија“ такође износи идеје о радном васпитању и спајању наставе и производног рада.[18] УСовјетском Савезу она је била цењени педагошки радник и учествовала је у организацији тада новог система образовања и васпитања.[1]Педагошки факултет
Педагошки факултет раније Педагошка академија настала је из Учитељске школе. Основана је 1898. године као Мушка учитељска школа у Јагодини. Ова школа образује и припрема кадрове за учитељски позив. По своме уређењу, извођењу и квалитету наставе, по томе како припрема кадрове за педагошко-просветни рад, представља школу са великим угледом. Ученици учитељске школе дају велики допринос у образовању и васпитавању младих генерација. Школа је дала и више истакнутих стручњака у педагошкој науци.
Педагошка академија основана је 1972. године. Школа има библиотеку са 10.000 књига.
М А Т Е М А Т И К А
Број e :
Из Википедије, слободне енциклопедије :
Број e, познат као Ојлеров број или Неперова константа, је основа природног логаритма и један од најзначајнијих бројева у савременој математици, поред неутрала сабирања и множења 0 и 1, имагинарне јединице број i и броја пи. Осим што је ирационалан и реалан, овај број је још и трансцедентан. До тридесетог децималног места, овај број износи:
e ≈ 2,71828 18284 59045 23536 02874 71352..
ОЈЛЕРОВА КРУЖНИЦА
Ојлерова кружница или кружница са 9 тачака је кружница која се може конструисати за сваки троугао а име је добила по следећим тачкама које садржи:
Подножја висина троугла, илити три тачке у којима се нормале из темена троугла секу са страницама на које су нормалне
Подножја тежишних дужи троугла. Тежишна дуж је дуж која спаја теме троугла и средиште наспраме стране. Ових тачака има такође три.
средине растојања ортоцентра троугла од сваког темена.
Ову кружницу је први конструисао швајцарски математичар Леонард Ојлер.
ЗНАЧАЈНЕ ТАЧКЕ КРУГА
Слика 1.
Горња слика показује девет значајних тачака на кружници од девет тачака. Тачке D, E и F су средине страница троугла. Тачке G, H и I су подножја висина. Тачке J, K и L су средине дужи које спајају ортоцентар S (пресек висина) са сваким теменом.
Гранична вредност функције
Гранична вредност функције (лимес функције) је један од основних појмоваматематичке анализе који се тиче понашањафункције у околини неке вредности независне променљиве. Помоћу граничне вредности функције дефинишу се појмови непрекидности,извода и одређеног интеграла. Поред тога значај граничне вредности се огледа у томе што је помоћу ње могуће анализирати понашање и вредност функције у околини неке тачке чак и када функција у самој тој тачки није дефинисана.
Неформално речено, функција има граничну вредност L у тачки p када је вредност функције „близу“ L кад год је вредност независне променљиве „близу“ p. Другим речима, када се функција примени на вредност довољно близувредности p, резултат је произвољно близу вредности L. Уколико се вредности функције за тачке у околини p веома разликују (ако се не „стабилизују“ око неке одређене вредности) каже се да функција нема граничну вредност.
Иако је идеја о граничној вредности постојала још од античког времена, углавном у формигеометријске интуиције, прву модерну формулацију граничне вредности функције је дао Болцаноу радовима из 1816. и 1817, али су они постали шире познати тек након његове смрти.[1][2] Кошије први користио граничне вредности у доказима у својој књизи из 1821, међутим како је он дао само вербалну дефиницију лимеса,[3] формална дефиниција, у „епсилон-делта“ форми, се обично приписује Вајерштрасу.
Дефиниција
Нека је f функција реалне променљиве са вредностима у скупу реалних бројева и нека је тачка aиз проширеног скупа реалних бројева (скуп реалних бројева који укључује негативну и позитивну бесконачност) тачка нагомилавања неког подскупа реалних бројева A, а b такође тачка из проширеног скупа реалних бројева. Тачка b је гранична вредност функције f у тачки a (тј. кадааргумент функције тежи вредности a), што се означава каоКада x тежи a, за произвољно изабрану ε-околину тачке b мора постојати δ-околина тачке a за чије елементе вредност функције припада ε-околини.
Пошто функција не мора бити дефинисана у самој тачки a, а гранична вредност не зависи од вредности функције у тој тачки, изнета дефиниција се формално може изразити као
Да би се дата дефиниција изразила на оперативнији начин (који се може директно користити у доказивању одређене граничне вредности) морају се одвојено посматрати случајеви када су aи/или b коначне, односно бесконачне вредности. Када су обе вредности коначне важи:
Гранична вредност је L када x тежи позитивној бесконачности: када је x веће од s, вредност функције је увек у ε-околини тачке L.
У случају када x тежи (позитивној или негативној) бесконачности, а гранична вредност је коначна важи
Леви и десни лимес
Леви и десни лимес: како x тежи вредностиx0 са различитих страна лева и десна гранична вредност функције у тачки x0 се разликују, па иако оба једнострана лимеса постоје, функција нема граничну вредност у тој тачки.
Често се дешава да функција има граничну вредност само са једне стране тачке нагомилавања a. Ако је дат скуп
Аналогно, за скуп
[уреди]Дефиниција помоћу низова
Услов за егзистенцију граничне вредности функције може се дефинисати и преко граничне вредности низа. Тиме се добија алтернативна дефиниција граничне вредности функције која је еквивалентна претходној, „епсилон-делта“ дефиницији.Гранична вредност реалне функције
ПОЗНАТИ МАТЕМАТИЧАРИ И ФИЗИЧАРИ
Жозеф Луј Лагранж
математичка физика
Ђовани Плана
Симеон Поасон
небеска механика
математичка анализа
теорија бројева
Жозеф-Луј Лагранж (фр. Joseph-Louis, comte de Lagrange; 25. јануар 1736. Торино,Краљевина Сардинија —10. април 1813.Париз) је био италијанско-францускиматематичар и астроном, који је дао важан допринос на свим пољима анализе и теорије бројева као и класичне и небеске механике. Сматра се највећим математичарем 18. века. Говорило се да је могао на својим папирима да пише без и једне грешке.
Николај Лобачевски
Николај Иванович Лобачевски, (рус.Лобачевский Николай Иванович; 20. новембар 1793.јк/1. децембар, Новгород - 12. фебруар 1856.јк/24. фебруар, Казањ), рускиматематичар; син архитекте, рођен у Новогордској области, поставио темељенееуклидске геометрије.
Када му је било шест година, Лобачевском је умро отац и пошто је његова мајка породицу преселила у Казањ, тамо је 1807. похађао новоотворени универзитет. Студије завршава1811, доцент постаје 1814, ванредни професор 1816, редовни 1822, а 1827. постајеректор што остаје све до пензионисања. Његова влада га је одликовала, али је 1846, из нејасних разлога, пао у немилост; тада се пензионише из здравствених разлога.
За живота, Лобачевски је као и Коперник, био непознат и непризнат чак и у својој домовини. Познати немачки математичар Гаус, једини је обратио пажњу на његова велика открића и помагао његов избор за дописног члана Научног удружења у Гетингену. Али тек када је након Гаусове смрти објављено да је он прихватао теорије и достигнућа Лобачевског, тада је изненађена математичка јавност први пут чула за име великог руског математичара.
Дело
Лобачевски је аутор једног поступка за нумеричку апроксимацију корена алгебарске једначине. На западу је овај поступак познат под именом метода Данделин-Графе, али га руска школа математике ипак зове по Лобачевском. Лобачевски је такође дефинисао функцију као однос између два скупа реалних бројева (Дирихле даје исту дефиницију независно нешто касније).У својој књизи Геометрија из 1823. године он систематски проучава последице постојања геометрије без V Еуклидовог постулата. Међутим исте године, потпуно независно од њега, млади Бољаи (Bolyai, 1802-1860) написао је у једном писму да је дошао до занимљивих открића, али које ће први пут објавити у књизи тек две године касније. Зна се и да је велики Гаусистраживао дотичну област, али такође и записао да је то „мртво море по коме је и он сам безуспешно пловио“. Прво објављено дело у коме је целокупна теорија представљена је рад Лобачевског објављен у Казанском гласнику 1829. године. Али обзиром да је ова публикација била локалног карактера, а Императорска академија наука у Санкт Петербургу није желела објавити рад (чему је значајно допринео Остроградски) то је овај рад остао непознат све до 1837. и објављивања у Паризу.
Један од популарних интерпретација Еуклидовог петог постулата гласи
V Еуклидов постулатКроз тачку ван праве се може повући тачно једна права паралелна са том правом.
Последица овог постулата је и да је збир угла у троуглу једнак збиру два права угла, да важиПитагорина теорема и још много тригонометријских идентитета. Све ово је указивало да је овај постулат тежак за доказивање, али је стваран и очигледан. Било је распрострањено мишљење да Еуклидова геометрија адекватно описује свет и универзум.
Геометрија Лобачевског прихвата све остале Еуклидове постулате, сем петог, односно уместо петог Еуклидовог даје свој постулат који гласи
V Постулат ЛобачевскогКроз тачку ван праве постоје бар две праве које су паралелне са том правом.
Колико год изгледало чудно, Лобачевски је доказао да овако добијена геометрија јесте могућа, па је извео низ теорема који важе у новој геометрији и користећи математички апарат први пут показао да је могуће искључиво математичком логиком доказати постојање потпуно другачијег (нама страног) света, иако нисмо у стању да га својим чулима спознамо, па нам је чак и имагинацији далек. За ову Геометрију Лобачевског, коју је сам Лобачевски, за разлику од „обичне“ или Еуклидове геометрије, назвао „имагинарна геометрија“ касније су, међутим, створени и модели очигледног представљања, као што су Клајнов модел, Поенкареов диск модел или Поенкареов полуравански модел који су названи према именима њихових аутора, математичара Феликса Клајна и Анри Поенкареа. Такође, мада припада једној другој врсти нееуклидске геометрије, очигледном представљању нееуклидске геометрије допринео је иБернхард Риманов сферни модел у којем је нееуклидска раван представљена сфером, а нееуклидске праве су велике кружнице ове сфере (на пример меридијани исцртани на глобусу). Иначе, Риманова геометрија разликује се од Геометрије Лобачевског по томе што се у њеном петом постулату тврди да се кроз тачку изван дате праве не може повући ни једна права која не сече ту праву, односно која би са њом била паралелна.
Лобачевски је упорно радио на популаризацији својих резултата, али је ипак дочекао да умре непризнат. Величине као Остроградски или Лежандр су биле непремостива препрека.
Рене Декарт
Рене Декарт (лат. Renatus des Cartes, фр.René Descartes) био је математичар, филозофи научник чије је дело Геометрија (La geometrie) поставило основе данашњојаналитичкој геометрији. Зачетник је нововјековног филозофског правцарационализма, а често се каже да се у његовом дјелу могу наћи и неке од првихемпиристичких теза. У Медитацијама о првој филозофији досљедно (тзв. методском сумњом) изводи оно прво сигурно сазнања и уобличава га у чувено Cogito ergo sum став који ће значити изворни преокрет у нововековној европској мисли, одвајајући је од средњовековног теоцентричног погледа схоластичке провенијенције. У Декартовој филозофији, рекао би Хегел, субјект постаје за себе, конкретизује се превазилазећи античку објективност.
==Биографија==
Рођен је 31. марта 1596. године у Ла Еју (La Haue, данас La Haue Descartes) у Француској. Образовање је стекао у Ањону уписавши тада елитну језуитску школу у Ла Флешу (La Fleche) са само осам година (1604). Ту је провео осам година учећи логику, математику и традиционалну Аристотелову филозофију. Његов биограф Адријан Баије (Adrian Baillet) твди да је имао проблема са здрављем, па је добио дозволу да остаје у кревету до једанаест сати ујутру. Ту навику је задржао до краја живота. Једини предмет којим је био задовољан била јематематика. Ово сазнање не само што је утицало на његов начин размишљања, већ и на његов целокупни рад.
Рене Декарт са краљицом Кристином од Шведске.
По завршетку школе преселио се у Париз и после неког времена уписао је Универзитет у Пуатијеу (Poitiers). Дипломиравши права 1616, пријавио се за војну школу у Бредау (Breda). 1618. године почео је да учи математику и механику код холандског научника Исака Бекмана(Isaac Beeckman), спознајући јединство природних наука. После две године проведене у Холандији, путовао је поЕвропи да би се 1619. године прикључио Баварској војсци. У периоду од 1620. до 1628. године Декарт је путовао по Европи, боравећи у Чешкој (1620), Мађарској(1621), Немачкој, Холандији и Француској (1622 — 1623). У Паризу је 1623. упознао Марена Мерсена (Marina Mersenne) који му је постао доживотни пријатељ и веза с многим тадашњим ученим људима. Из Париза је отпутовао у Италију, где је неко време боравио у Венецији, да би се поново 1625. године вратио у Француску. Декарт се временом уморио од силних путовања и одлучио да се скраси. Дуго је бирао земљу која би одговарала његовој природи и на крају се одлучио за Холандију. Ту је живео током следећих двадесет година. Непосредно после настањења у Холандији, Декарт је почео да ради на својој првој великој тези у области физике, под називом Свет (Le Monde, ou Traité de la Lumiere). При завршетку овог рада до њега је стигла вест да је Галилеј осуђен на кућни затвор. Декарт је одлучио да не ризикује објављујући свој рад, тако да је Свет објављен само делимично после његове смрти. У Холандији је Декарт имао много пријатеља међу научницима. И даље је одржавао пријатељство са Бекманом и Мерсеном. Контактирао је и са многим другим научницима и мислиоцима свога времена.
1649. године шведска краљица Кристина убедила је Декарта да дође у Стокхолм. Двадесеттрогодишња краљица је желела да је Декарт подучава филозофији у пет сати ујутро, због њених државничких дужности само је тада имала времена. Желећи да својим саветима утиче на ћудљиву владарку тада моћне земље како би тиме учинио нешто за мир у свету, Декарт је подносио сурове услове у земљи стена и глечера. После само неколико месеци проведених на хладној северној клими, ходајући свако јутро до палате, Декарт је умро 11. фебруара 1650. године од запаљења плућа, у педесет и четвртој години.
Дела
Декарт за радним столом.
Форсиран од стране пријатеља да објави своје идеје, Декарт је, иако чврсто одлучивши да не објављује Свет, када је чуо за осуду Галилеја, написао кратак спис под насловом Реч о методи (Discours de la method pour bien conduire sa raison et chercher la verite dans les sciences); ово се дело често преводи као Расправа. Међутим, Декарт у једном писму експлицитно каже да није дао делу име Расправа зато што то исувише подсећа на схоластику. Осим тога, реч је о полубиографском тексту, први његов део, и стога је један од важних извора за Декартову биографију. Уз Реч о методи, Декарт је објавио и три додатка: Диоптрија (La Dioptrique), Метеори (Les Meteores) и чувени спис Геометрија (La Geometrie). Теза је објављена у Лајдену (Leiden) 1637. године. Декарт је пријатељима тада писао:
Дело је говорило о томе који је, по Декартовом мишљењу, бољи начин стицања знања од оног који је описан код Аристотела. Декарт је веровао да једино математика представља сигурно знање, па је зато тврдио да све мора бити засновано на њој. У Речи о методи Декарт је први пут формулисао темељне принципе своје филозофије: радикалну сумњу из које следи увид cogito, ergo sum (мислим, дакле јесам). Могу сумњати у све, али сам чин сумње говори да ја као сумњајући морам постојати. Ту је и формулисао своја два доказа за егзистенцију Бога, узрочни и онтолошки. Диоптрија је дело о оптици. Идеје које овде промовише нису суштински нове. Његов прилаз експерименту је био од великог доприноса науци. Метеори је дело о метеорологији и значајно је по томе што је то први покушај да се са научне стране приђе проучавању временских прилика. Иако је већина Декартових тврдњи била погрешна, што је и он могао да увиди да је урадио неколико лакших експеримената, после објављивања овог дела метеорологија је почела да се развија као наука. Далеко најзначајнији део његове тезе била јеГеометрија. То је био први корак ка стварању појма инваријантности и у том делу Декарт представља аналитичку геометрију као метод помоћу кога се геометријске фигуре приказују помоћу алгебарских једначина. Тиме је Декарт алгебру довео у везу са геометријом. Алгебра је у његовом приказу омогућила препознавање типичних геометријских проблема и довела у везу неке проблеме који са геометријске тачке гледишта немају ништа заједничко. Такође, алгебра је у геометрију увела најприродније пропорције и хијерархије метода. Не само да су се геометријски проблеми решавали елегантно, брзо и потпуно, него се без одговарајуће алгебре ти проблеми и не би могли решити. Декарт је у овом делу увео и познате конвенције за означавање константи са a, b, c... затим променљивих са x, y, z... и степених функција са експонентима какве данас познајемо x², x³, метод за изолацију корена познатији као Декартово правило знакова, и тако даље. Неке идеје у Геометрији су можда потекле или су биле под утицајем ранијих радова појединих математичара, али нико до Декарта није повезао алгебру и геометрију. Декартово дело Медитације, објављено 1641. године, написано је за филозофе и теологе. Састоји се из шест медитација, О Стварима у које можда сумњамо, О Природи и Човековом Интелекту, О Богу: да постоји, О истини и грешкама, О природи материје, О постојању материје и стварној разлици између тела и душе човека. Декарт није желео да Медитације објави пре него што чује шта о њима имају да кажу учени људи његовог времена, па је замолио Мерсена да их проследи на што више адреса. Мерсен је то и урадио и резултат је седам скупова примедаба на које је Декарт написао одговоре и објавио их заједно с Медитацијама. Писци примедаба били су водеће личности у тадашњој европској заједници учених, између осталих и Антоан Арно, Пјер Гасенди и Томас Хобс. Примедбе су дале Декарту прилику да разјасни многе аспекте свог темељног филозофског дела: природу идеја и њихове објективне стварности, разумевање Бога као узрока самог себе (causa sui), однос душе и тела, онтолошки доказ, учење о створености вечних истина.
Иако је Декартова теорија подржавала природну филозофију теолога и метафизичара Хенрија Мура (Henry Moore) и сам Мур јој је нашао неколико приговора. Упркос томе за Декартов рад је написао:
Између 1648. и 1649. године њих двојица су разменили многобројна писма у којима је Мур истакао неколико значајних замерки Декартовој теорији. Декарт као да се није ни освртао на њих. Мур га је на крају упитао:
Године 1644, када су објављене Медитације, Декарт је посетио Француску. У Француску се поново вратио 1647. када је упознао Паскала и препирао се са њим о томе да вакуум не може да постоји.
Треба још споменути и Декартову преписку. Од десет томова стандардног данашњег издања његових дела, преписка заузима првих пет (Oeuvres de Descartes, publ. par C. Adam et P. Tannery, поправљено издање, Vrin, Paris, 1964). У писмима Декарт први пут износи своју доктрину о створености вечних истина, расправља с Елизабетом, принцезом Моравском о страстима душе и дуализму душе и тела, дебатује о физици и метафизици.
Талес из Милета
Талес из Милета (грч. Θαλῆς ὁ Μιλήσιος; рођен 624. п. н. е.[1], умро око 547. п. н. е.или 546. п. н. е.[1]) био је активан каоматематичар и као државник, важио је у старом веку за првог јонског свестрано образованог природног филозофа кога су убрајали међу Седам мудраца. Он је први покушао да разноврсност појава сведе на једну једину праматерију - воду. Није сигурно да ли је ово учење изнео у неком спису будући да ниједан аутентичан спис није сачуван. Као математичар познат је поТалесовој теореми. Талесов ученик такође из Милета био је филозоф Анаксимандар, из прве половине VI века п. н. е.
==Биографија==
Као што причају Херодот, Дурис и Демокрит, Талесов отац се звао Хексамија, а мајка Клеобулина; припадао је породици Телида, који суФеничани, и међу најугледнијим потомцима Кадма и Агенора. Био је, као што Платон каже, „један од седам филозофа“. Он је први добио надимак филозофа кад је у Атини био архонт Дамасип; после њега је и свих седам филозофа тако названо. Тако каже Деметрије из Фалеронау свом делу Списак архоната. У Милету је добио грађанство кад је тамо дошао са Нилејем, који је био протеран из Феникије. Међутим, већина писаца тврди да је Талес рођени Милећанин и изданак отмене породице.
Бавио се политиком, а после је почео да проучава природу. Према неким подацима, он није оставио ништа написано; јер Наутичка астрологија, која се њему приписивала, дело је, како кажу, Фока са Самоса. Калимах за њега зна да је открио сазвежђе Малог Медведа, јер у својим Јамбима он вели: Говорило се да је утврдио звезде Кола, којима се Феничани служе при пловидби.
Превазишао је све остале мудраце многостраношћу своје делатности: био је хидротехничар, наутички инжењер, трговац, политичар, астроном, математичар и философ. Ако је и био генијалан практичар (Arist. Polit. Ι 11,1259 а 6), он се једини од седморице мудраца у свом размишљању уздигао изнад сфере обичне користи (Plut. Sol. 3) и тако постао не само непосредни оснивач јонске науке и философије него и посредни творац науке и философије уопште. Отклањајући све митолошке и теолошке чиниоце, а уводећи природну узрочност и последичност, он је први на рационалан начин учинио покушај да природу (φύσιν) објасни природним путем. Посматрајући поједине предмете, појаве и процесе у природи, органској и анорганској, он је налазио промену, а у тој промени нашао нешто непроменљиво, из чега све произилази и у што се све разрешава, а то је вοда. Као праоснову свега он је, дакле, узео материју која се може емпиријски проверавати, и вода је за њега не само општа праподлога живота него и апсолутни космички принцип, и то зато што без воде нема влаге ни житкости, а без влаге нема хране, живота, ни топлоте. Вода се очевидно мења у пару, снег, лед: тако од воде постаје и све друго и претвара се натраг у воду.
Према подацима других аутора, он је написао само две расправе: О солстицију и О еквиноцију- јер је мислио да се остало не може сазнати. Изгледа да је, према неким ауторима, први проучавао астрологију, да је први предсказао Сунчева помрачења и утврдио равнодневице. Тако тврди Еудем у својој Историји астрологије. (Астрологија значи „проучавање звезда“ и има у Грка само то значење; дакле, исто што и астрономија.) То је био разлог дивљења које су према њему осећали Ксенофан и Херодот. С њиме се слажу и Хераклит и Демокрит.
Неки, међу њима и песник Хоирилос, причају да је он изјавио да су душе бесмртне. Он је био такође први који је утврдио кретање Сунца од солстиција до солстиција, и, према тврђењу неких аутора, он је први утврдио величину Сунца (Сунчевог круга), као и величину Месеца (да износи седамсто двадесети део Сунчевог круга). Он је такође последњи дан у месецу назваотријакадом (тридесетим), и први је, према некима, расправљао о природи. Аристотел и Хипијакажу да је и мртвим предметима приписивао да имају душу или живот, доказујући то са магнетом и ћилибаром. Памфила каже да је код Египћана учио геометрију и да је први у круг уцртао правоугли троугао и да је после тога принео вола на жртву боговима.
Други, међу којима је и математичар Аполодор тврде да је то учинио Питагора. Питагора је највише развио учење (које Калимах у свом делу Јамби приписује Фрижанину Еуфорбу) о троугловима и свему што има везе с теоретском геометријом.
Прича се да је установио годишња доба и да је годину поделио на триста шездесет и пет дана. Морнаре је упутио да пазе на Малог медведа, јер он најбоље показује север; прорекао је помрачење сунца од 28. маја 585 (Herod. I 74); за Земљу је сматрао да, као округла плоча, плива на води. У Египту је размишљао о поплави Нила и закључио да „егесије“, тј. годишњи ветрови на Егејском мору, ометају воду да тече у море. Ту је научио и усавршио геометрију. — Треба нагласити да Талес стоји на хилозоистичком гледишту: материја је жива, јер су њени делови живи (магнет привлачи извесне предмете зато што је жив). Да је Талес био и политички проницљив, показује његов предлог ο пан-јонском савезу и ο једној јединој скупштини свих Јоњана, која су била у Теју, јер је Теј у средини Јоније (Herod. I 170).
Уопште није имао учитеља, једино што је посетио Египат и дружио се с тамошњим свештеницима. Хијероним прича да је Талес измерио и висину пирамида по њиховој сенци, посматрајући тренутак кад је наша сенка исте дужине као наше тело.
Аполодор у својој Хронологији каже да је Талес рођен прве године тридесет пете олимпијаде (640. п. н. е.). Умро је у старости од седамдесет осам година (или, као што каже Сосикрат, у деведесетој години живота). Умро је педесет осме олимпијаде, као савременик Крезов, коме је обећао да ће прећи реку Халис не градећи мост, тако што је скренуо ток реке.
Талесове теореме
Прва Талесова теорема: Наспрамни углови које формирају две праве које се секу су једнаки (
)
Талес је познат по томе што се сматра првим Хеленом који је излагао и доказао теореме, те стога и оцем хеленске математике. Приписује му се следећих 5 теорема
- Пречник полови круг
- Углови на основици једнакокраког троугла су једнаки
- Наспрамни углови које формирају две праве које се секу су једнаки
- Угао уписан у полукруг је прав
- Троугао је одређен једном страницом и угловима налеглим на њу
Иако многи наводе да је Талес први доказивао теореме, прилично је сигурно да није користио строги логички начин доказивања виђен касније уЕлементима већ првенствено цртежима у песку користећи очигледност као најјачи аргумент. Да ли је поред доказа са слике постојао и известан степен дедукције остаје да сумњамо, али у његов утицај на следеће генерације се не може сумњати.[уреди]Неке Талесове изреке
- „Ако заповедаш, управљај самим собом.“
- „Ако је владар једном омражен, онда га његова било добра било лоша дела терете.“
- „Веће је поштовање из даљине.“
- „Најбржи је ум, јер кроз све јури.“
- Ходајући путем Талес је гледао у небо и пао у јаму. Звао је у помоћ и на то му је рекла једна старица: „Е, Талесе, ти ниси у стању да видиш шта ти је пред ногама, а хтио би спознати што је на небу.“
- Талес је говорио да се смрт не разликује од живота. Кад му је приговорено па зашто онда не умре, рекао је: „Баш зато што нема никакве разлике.“
- Како ћемо живети најбоље и најправедније? „Ако не будемо радили оно што другима приговарамо.“
- Човеку који га је питао шта је било пре: ноћ или дан, он је одговорио: „Ноћ је за један дан старија“.
- Шта је тешко?
- Самога себе спознати.А што је лако?- Другоме савет давати.Кожа (материјал)
Из Википедије, слободне енциклопедије
Кожа је материјал који се добија штављењем сирове животињске коже. Употребаживотињске коже почела је још у праисторијичовека. Како сирова кожа временом постаје крута и ломљива, људи су развили разне методе обраде. Најранији облик прераде коже се састојао у димљењу и подмазивању масноћом. Из ових активности је развијен занат, а затим и индустријска грана - кожарство. Кожарство је напредовало проналаском хромног штављења. Поједини вештачки материјали данас замењују кожу, али немају толико добре особине као природна кожа.
http://commons.wikimedia.org/wiki/File:Die_Gartenlaube_(1882)_b_365.jpg
Хемијски састав и хистолошка грађа
Сирова кожа у просеку има следећи хемијски састав: 65% вода, 1% масти, 0,5% минералних материја, а остатак су беланчевине(колаген, кератин и еластин). За индустријску употребу су занимљиве само влакнасте беланчевине (колаген и еластин), а кератин се одстрањује.
Сировине
Основна сировина у кожарству је кожа домаћих животиња, (говеђа и телећа), коњска, свињска и овчја кожа. Осим тога, користи се и кожа неких дивљих животиња и гмизаваца, нпр. кожа: змије, леопарда, тигра, антилопе, крокодила и друге.
Конзервирање кожа
Конзервација коже једна је од специјализација унутар конзервације рестаурације културне баштине. Посвећена је како превентивној заштити предмета од коже тако и методама интервентне конзервације, односно раду на самом конкретном објекту. Пожељно је да конзерватор рестауратор коже познаје основе технологије обраде, историју, те историју умијетности, односно основе етнологије или археологије. Битно је и познавање конзерваторске етике, те савремених метода конзервације коже. Неизоставно је и знање о методама научно заснованих истраживања предмета.
Египат 3500. пре Христа, обрада коже
Готове коже
Алпско скијањеИз Википедије, слободне енциклопедије
Алпско скијање је врло раширен начин скијања на планинским падинама прекривеним снегом. Име је добило по Алпима, планинском венцу у Европи где је традиција таквог начина скијања и зачета. Иако је алпско скијање данас раширено у цијелом свијету и на свим континентима, назив се задржао до данас.
Овај вид скијања врло је раширен вид рекреације али и један од стандардних олимпијски спортова на зимским Олимпијским играма.
Технике алпског скијања
Кроз историју су се технике алпског скијања често значајно мењале. Разлога за те промене било је више, осим саме домишљатости појединих учитеља скијања ту је и технолошки напредак материјала, облика и функционалности скијашке опреме, ниво уређености стаза, итд.Прва позната алпска техника је Lilefender, а добила је име по граду Лиленфелду. Реч је о техници скијања помоћу једног дугачког штапа, код којег скијаш забада штап у средиште завоја па се затим око њега ротира и на тај начин одређује смер скретања. Касније су скијаши врло брзо усвојили коришћење два краћа штапа а не једног дугачког.
Пуно је ширу примену доживела тзв. Алберг техника коју је раних година 20. века представио Аустријанац Ханес Шнајдер. Треба истакнути и Норвежанина Сондре Норхајма, који је конструисао скијашки вез који је омогућио боље управљање скијом, и то техником која се данас назива телемарк. Даљи напредак технологије, посебно квалитет скија и њихових ивица, омогућиле су модерније алпске технике као што су преступна техника и карвинг. Данас у такмичарском и рекреативном алпском скијању преовладавају карвинг, и код мањег броја скијаша преступна техника.
ВАША ВИКИПЕДИЈА